Novak Đoković – poslednji džoker

Šta nam pokazuje spin o specijalnom gostu na FON-u, Novaku Đokoviću? Pošto su podigli svesnost o procesu medijskog spinovanja i izazvali pažnju, budite uvereni da su oni već nekoliko koraka ispred nas. Uvukli su nas u spin i narativ se širi po društvenim mrežama – Ćaci udaraju i na Noleta, prvo biste pomislili ako i dalje odbijate da verujete u moć spina. Ćaci su udarili na nešto najsvetije srpsko. I tako se nastavlja proces krnjenja biračkog tela.

Svi koji imaju glas u javnosti trebalo bi da podrže ovaj spin kako bi uticali na one neopredeljene i kako bi uticali na one koji su se opredelili za pogrešnu stranu. Studenti više nisu samo klinci s transparentima. Oni razumeju igru. Razumeju kako pažnja funkcioniše. Znaju da se borba vodi u digitalnom prostoru, a ne samo na ulici. I što je najbolje – znaju da su postali medijski igrači. Ušli su u mehanizam. A, to menja dinamiku, jer svesni su svoje moći i svaka karta u ruci, njihov je džoker.

Kada je moć sa jedne strane, sa druge je strah. Što je strah veći, veći je i bes. A, to vidimo na osnovu usiljenih melodramatičnih pokušaja da se bude opušten u javnom obraćanju kako bi se održao privid kontrole. Te maske kriju ogroman, egzistencijalni strah. Paniku. Koliko je panika neprijatna, najbolje znaju moji klijenti. Međutim, oni panične napade doživljavaju u intervalima od nekoliko puta godišnje do nekoliko puta dnevno. Svaki napad deluje kao mini nadolazeća smrt.

Zamislimo sada jednog čoveka, najodgovornijeg za ovo sranje u kojem živimo, kako doživljava istu ovu paniku, samo ne nekoliko puta dnevno, nego svakog sata, minuta i sekunde, od jutra do mraka, svakog dana. To je, takoreći, postala njegova svakodnevica. Kao i psihopatologija.

S druge strane, možemo da zamislimo drugog čoveka, npr. najpoznatijeg svetskog tenisera koji je osvetlao obraz jedne siromašne i izranjavane nacije. Postao je simbol srpskog inata ili prkosa (Mini digresija, jer naprosto moram: hvala kolegi koji mi je u jednom komentaru ukazao na razliku između prkosa i inata. Ja kolegi ukazujem na nužnost prilagođavanja rečnika širem auditorijumu o čemu se može čitati u knjigama koje se bave političkom komunikacijom i psihologijom politike.

Nisam zlopamtilo, samo kažem).

Elem, šta bi jedan mladi, vrhunski sportista na zalasku svoje karijere mogao da poželi? Moć je opijat, ne možeš stati. A, zašto bi i stao? Još uvek je dovoljno mlad i buntovan da ono što je godinama uvežbavao na terenu i što je donosilo uspeh, sada samo prilagodi novim osvajanjem nepoznatog, a primamljivog terena. Jer, svet je postao tesan.

Jasno je da sada zavisimo od volje jednog čoveka. Kao i od želje drugog. U prvom vidimo propast, a u drugom spas. Da li je on poslednji džoker, pitamo se? Ili su to ipak studenti? Ili neko treći? Uglavnom, znamo ko nije. A, zna i on. Zato toliko boli nenadležnost.

Ovde se ne postavlja pitanje da li Đoković želi moć, on zna da je već ima. A, moć je kao adrenalin – ako si navučen na osvajanje, teško je izaći iz igre. Đoković je taj koji ne zna da stane. A, pitanje koje se nameće je: da li hoće da usmeri tu energiju na politički teren?

Nego, jesam li vam pisala o tome kako nastaju teorije zavere i kakvu ulogu ima psihologija u njima?

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“