Foto: Đorđe Arambašić Nesputanim naprednjačkim sivim masama pošlo je za rukom nešto što ne bi uspelo Rableu, Montipajtonovcima, tvorcima Alana Forda i Žiki Obretkoviću zajedno, a to je da pojam ustaša postane – kompliment. Jer, kad samo pomislim ko su naše ustaše, i šta sve stoički godinama podnose, meni, pravo da vam kažem, dođe da im se duboko naklonim, te da im poželim dobro zdravlje i da nastave da rade to što rade.
Iako svi i te kako znamo šta pojam ustaša predstavlja, o tome je sumanuto i pisati, naprednjački su huncuti svojim oksimoronskim delovanjem doveli do toga da, recimo, Goran Marković mora da zna da, kada mu ovaj ili onaj moron viče da je ustaša, to može značiti samo jedno – hodiš časnim putem i od toga ne odustaj. Stoga, pisac ovih smrtno neozbiljnih redova ovu kolumnu posvećuje svim našim časnim ustašama.
Takođe, koristim ovu priliku da se, kao na dodeli Oskara (dok u pozadini svira Internacionala), zahvalim jednom od naših najvećih ustaša, Dragoljubu Draži Petroviću, jerbo mi je pružio priliku da već izvesno vreme pišem sve ovo što pišem, i to bez jednog jedinog cenzurisanog retka, uz tek poneku uredničku intervenciju. Dakle, Dragane J. Vučićeviću, pogledaj se u veštičje ogledalce i priupitaj ga ko je najveći lažov na svetu. Odgovor ti se, rekao bih, neće svideti. I ne zaboravi da je temelj mržnje prema drugima, počesto, mržnja prema sebi.
Zaronimo sad malo u zaumnu naprednjačku etimologiju pojma ustaša, koja je, doduše, važila i za despotije požarevačkog kasapina, ali je poslednjih godina upotreba tog pojma procvala ko ambrozija usred avgusta. Sudeći po komentarima na portalima i asocijalnim mrežama, nemali deo naše pravoslavne raje trojeručke je prihvatio upotrebu ovog pojma. Ustaša, dakle, nije više tip što kliče Paveliću i kolje Srbe po logorima, iako je sama asocijacija na Pavelićevog koljača neupitna i nadasve poželjna. Ustaša je danas rektor Beogradskog univerziteta. Ustaše su profesori i studenti ovog ili onog univerziteta. Ustaše su i mnogi istaknuti glumci. Naša opozicija, kakva god bila (a nije baš neka), takođe je ustaška.
Među najistaknutijim ustašama, podrazumeva se, jesu i Vidojković & Kulačin, kojima predlažem da ime podkasta pod hitno izmene u Dobar, loš, ustaša. Ustaše su, podrazumeva se i to, članovi redakcije televizije N1, te novinari i kolumnisti lista Danas, sa naročitim akcentom na Snežanu Čongradin, koja, takođe sudeći po komentarima, nije samo ustaša, već joj, bog zna kako, polazi za rukom da istovremeno bude i ustaša i komunjara.
Ustašu Kišjuhasa i njegov autošovinistički umjetni milokliz bolje da ne pominjem. Izvinjavam se svim ustašama koje ovde nisam pomenuo, mislim na vas, znam da vam nije lako, ali znam i da vas, bogu hvala, ima. Kako stvari stoje, cela je Srbija očito puna ustaša. Ima ih među poljoprivrednicima, autoprevoznicima, invalidima, trafikantima, grobarima, bandži džamperima, komunistima i četnicima. Kada sledeći put budete pazarili krompir i luk od seljaka na pijaci ili kada vas neko bude sahranjivao, velike su šanse da ćete imati posla sa ustašama. Biće da nas je zadesila zlokobna ustaška zavera neslućenih razmera, u medicinskoj literaturi poznata i kao Disordo personae paranoides.
Da zaključimo. Ustaša je danas onaj ko je protiv vlasti. A šta ima loše u tome biti protiv vlasti! Pogotovo, šta ima loše u tome biti protiv loše vlasti! Tolike su umne glave, osvrnemo li se na istoriju ovog našeg šašavog sveta, bivale protiv vlasti. Toj temi bi se moglo posvetiti barem pedeset brojeva Danasa, ali ću navesti samo neka imena koja mi doslovce padnu na pamet dok budem dovršavao ovu rečenicu: Eko, Ruždi, Tarkovski, Breht, Sokrat, Ahmatova, Teodorakis, Havel, Beket, Vonegat, Goja, Brodski i omiljeni mi Fric Lang. I onda grupa hulja i goveđih glava treba da me ubedi u to da je biti protiv vlasti nešto loše. Ma, nemojte mi reći! Pride su i oni sami poodavno bili protiv vlasti. Čini li to onda i njih ustašama, ili im je bog, sveti Kozma i Damjan ili, pak, Žika Ajdačić izdao uverenje da baš oni, i jedino oni, nisu ustaše.
Strepim da smo, svi mi, đuture, upali u podmuklu stupicu da se neprestano pravdamo huljama i goveđim glavama kako nismo ustaše, nismo nasilni, nismo blokaderi, nismo zlonamerni, nismo izdajnici, nismo nervozni, nismo ovo, nismo ono. Tu pre svega mislim na studente, kao na novu političku snagu koja pokušava da se profiliše, ali i na opoziciju. Ne pravdajte se zbog onoga što niste, pogotovo ne podmuklim huljama i goveđim glavama. Uzaludno je. Pravdajte se i izvinjavajte onda kad nešto zabrljate, a zabrljaćete nešto kad-tad. Ipak ste samo ljudi, iako ste Srbi. To se, na kraju krajeva, zove – odgovornost.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
