EPA/MAXIM SHIPENKOV„Zašto odgovorni potpredsednik vlade ne kaže iskreno da je skoro trećina rafinerija van funkcije i zašto ni on, ni drugi nadležni potpredsednici vlade i ministri ne planiraju da u vezi s tim uvedu vanredne mere?“, upitala je u ruskoj Državnoj dumi Nina Ostanina, predsednica Odbora za zaštitu porodice.
Ako se ne preduzmu hitne mere zemlja bi mogla ostati bez hleba, ukazuje Tatjana Ribiakova, ruska novinarka, u analizi za Moskovski tajms (The Moscow Times).
„A dodala bih i bez mleka, jaja, mesa i druge kvarljive robe. Regioni su već počeli da prijavljuju probleme sa isporukom ovih proizvoda, a poljoprivrednici traže da ne budu kažnjavani zbog kašnjenja u isporukama“.
Uvučeni u „usko grlo“
Računica je ovde jednostavna, dodaje ona.
„Prodavnice ne mogu da stvaraju velike zalihe kvarljive robe. Zalihe hleba mogu se napraviti za jedan dan, zalihe pasterizovanog mleka i rashlađenog mesa za dva do tri dana.
Voće i povrće mogu da se čuvaju pet do sedam dana, dok bobičasto voće traje kraće. A prevoznici ovih proizvoda stoje u redovima na benzinskim pumpama.
U Rusiji postoji stvarna nestašica benzina, koja se trenutno procenjuje na 20-25 hiljada tona dnevno. Nestašice dizel goriva, čini se, nema – u Rusiji ga je uvek bilo u višku ali se ono uglavnom proizvodi iza Urala.
Dopremanje tog goriva do evropskog dela zemlje je teško, jer su transportni kapaciteti preusmereni na avionski kerozin i benzin: upravo su postrojenja za njihovu proizvodnju oštećena dronovima ukrajinskih oružanih snaga.
Veliki teretni kamioni rade na dizel gorivo, dok minibusevi, kombiji i mali kamioni poput „Gazela“ sve više koriste benzin.
Zbog toga u logistici ne postoji samo jedno „usko grlo“, već ih ima nekoliko. Roba sa farme ili njive doprema se manjim kamionima do pretovarne tačke ili na preradu. Za te kamione često je potreban benzin.
Ali čak i kada je reč o dizel gorivu ni njega nema, jer čeka isporuku iz oblasti iza Urala. Sa skladišta robu preuzimaju veliki kamioni na dizel gorivo i oni imaju iste probleme. Sa tih kamiona robu preuzimaju mali kamioni, kombiji i minibusevi za razvoz po gradu a za njih ponovo nema benzina.
Siromašni najviše stradaju
Zvaničnici pokušavaju da urade dve suprotne stvari istovremeno: uveravaju javnost da nikakve nestašice nema, a istovremeno pokušavaju da upravljaju isporukama goriva, ograničavaju točenje i hvataju spekulante ali kao rezultat samo dodatno pogoršavaju situaciju haosom u upravljanju. U međuvremenu, cene su počele da rastu.
Prvo, poskupljuje samo gorivo: dok u Moskvi, gde se gorivo hitno doprema iz cele zemlje, cena ostaje u granicama od 70 do 75 rubalja po litru, u Čečeniji i Tuvi njegova cena prelazi 90 rubalja, a na privatnim benzinskim pumpama benzin se prodaje skuplje od 100 rubalja.
Drugo, kvalitet goriva se naglo pogoršao: dozvola rafinerijama da proizvode gorivo standarda Euro-3 umesto Euro-5 loše utiče na složene moderne motore – zbog toga će biti češći kvarovi i zastoji vozila. Povećaće se i potrošnja goriva. Dizel gorivo je, inače, takođe poskupelo za više od trećine – na 74 rublje.
Treće, poskupljuje i sam transport, što je prirodna posledica. Troškovi prevoza su bukvalno „ugrađeni“ u cenu gotovo svakog proizvoda. Što je sam proizvod jeftiniji i što je pakovanje manje – to je veći udeo troškova transporta u njegovoj ceni. Upravo zato prvi i najviše poskupljuju kvarljivi, sitni i jeftini proizvodi.
Kod hleba, na primer, cena prevoza može dostići i 70 odsto ukupne cene, dok cena pšenice u hlebu čini svega oko osam odsto.
Gorivna kriza najviše pogađa najnezaštićenije slojeve stanovništva: stanovnike udaljenih naselja, siromašne, penzionere i slabo plaćene zaposlene u javnom sektoru. U siromašnoj Tuvi hleb je od početka godine poskupeo za 6,6 odsto, iako je brašno poskupelo neznatno, pa se zvaničnici sada muče da pronađu način kako da uspore dalji rast cena.
Jeftinije neće biti
Političari i zvaničnici se svim silama trude da ubede javnost da je nestašica goriva privremena. Kada prođe period najveće potrošnje, kada se poprave rafinerije, a pomoć je već na putu: Belorusija je povećala isporuke benzina, dizel goriva i avionskog kerozina; Kazahstan je obećao da će u julu i avgustu isporučiti čak 50 hiljada tona benzina kao humanitarnu pomoć; iz Indije je za početak poslato 60 hiljada tona, a ukupno Rusija može da uveze iz različitih izvora do 400 hiljada tona benzina mesečno.
Ponovo uzimamo kalkulator i računamo. Rusija troši do 110 hiljada tona benzina dnevno. Nestašica se, kao što je već navedeno, procenjuje na 20 do 25 hiljada tona dnevno, što iznosi najmanje 600 hiljada tona mesečno. Kao što se vidi, uvoz ne može da nadoknadi taj nedostatak.
Ne treba se nadati da će bombardovane rafinerije biti brzo popravljene. Gasprom njeft je obustavio rad Moskovske rafinerije u Kapotnji do 2027. godine, a možda i duže. Ni ostale rafinerije ne žure sa brzim popravkama: u Kstovu su tek završili remont i odmah je usledio novi napad dronovima.
Prerađivači nafte moraju sami, o svom trošku, da popravljaju postrojenja (kao i da stvaraju protivvazdušnu zaštitu). To je besmislen i veoma skup posao – kao „nošenje vode u rešetu“.
Ako postoji nestašica benzina znači da će cene rasti. Nikakve administrativne zabrane to ne mogu zaustaviti. Naprotiv – preprodavci će zbog rizika tražiti veću zaradu, a kompanije neće moći da prebace te dodatne troškove na svoje poslovanje.
Na papiru će, međutim, sve izgledati uredno i pristojno, što će još više iskriviti ekonomsku sliku i povećati broj administrativnih grešaka.
Ali cene će morati da rastu ne samo zbog nestašice.
Benzin iz beloruskih rafinerija skuplji je od ruskog. Kazahstan sam nema mnogo benzina i malo je verovatno da će njegove isporuke biti stalne. Mnoge zemlje Centralne Azije ranije su kupovale benzin iz Rusije, a sada Kirgistan već traži pomoć od suseda.
Što se tiče Indije, ta zemlja prvenstveno isporučuje benzin i druge naftne derivate u Evropsku uniju i teško je verovati da će pristati da Rusiji prodaje benzin po cenama znatno nižim od tržišnih. A u Evropi je, podsetimo, cena benzina sada od 1,5 do 2,5 evra po litru, iako su mnoge zemlje smanjile akcize na gorivo za 10 odsto.
Možda će čak morati da se uvede i dodatna marža: isporuke se obavljaju morem, a dopremanje kroz Suecki kanal do crnomorskih luka je rizično.
Tamo brodovi koji prevoze ruski izvoz često „„iznenada izgube plovnost“ – nema garancije da se isto neće dogoditi i tankerima koji budu prevozili benzin u Rusiju. Čak bih rekla – mnogi od njih će gotovo sigurno izgubiti plovnost.
To znači da će najveći deo isporuka morati da ide preko Baltika – zaobilazeći Afriku: dalje, sporije i skuplje. Kao što praksa pokazuje, vode svetskih okeana takođe su opasne za ruske tankere – čak i ako Ukrajina ne uspe da proglasi tankere „iz flote u senci“ vojnim ciljevima. Osiguranje će uzeti u obzir te rizike.
Takođe treba imati u vidu da je gorivo potrebno i vojsci u sve većim količinama. Može se bez sumnje očekivati da će vojska biti snabdevana po prioritetu.
Malo je verovatno da će ruske vlasti smanjiti akcize na benzin – budžetu je novac hitno potreban. Može se pripremiti na mogućnost da cena od 150 rubalja po litru benzina postane uobičajena.
Skupo i malo
Malo je verovatno da treba očekivati da će se nestašica zbog svega ovoga brzo rešiti. Čak i ako ukrajinske oružane snage prestanu da napadaju rafinerije (a zašto bi?), za popravku oštećenih kapaciteta biće potrebni meseci.
Uvoz, kao što je već pokazano, teško da će moći u potpunosti da zadovolji potrebe. To znači da će mnoge stvari morati da se preispitaju.
Na primer, veliki poljoprivredni sistemi već razmišljaju o prelasku na gas. Vozači su se iznenada uključili u svetski trend i zavoleli električne automobile – mada u zemlji nema baš dovoljno infrastrukture za njihovo punjenje, a na severu se baterije prebrzo prazne. Ali i to bi moglo doći pod znak pitanja ako ukrajinski dronovi počnu da ciljaju gasnu infrastrukturu i objekte elektroenergetskog sistema.
Zato pitanje nije samo koliko će poskupeti proizvodi ili, na primer, taksi usluge. Evo, u jednom jakutskom selu (koje nije malo – ima 10 hiljada stanovnika) već je potrebno ograničavati snabdevanje vodom. Razlog je taj što selo ima sopstvenu kanalizaciju, ali nema goriva za cisterne koje prazne septičke jame.
Plašim se da će doći vreme kada će njihovi stanovnici morati da kradu kanalizacione cisterne od komšija kako bi ispraznili sadržaj sopstvenih septičkih jama. Možda će tada izveštaji o incidentima početi da zvuče prilično bizarno. Nešto poput: „Banditi i ministri se nisu dogovorili oko cisterne za fekalije“, sarkastična je novinarka.
Ne, dodaje ona malo je verovatno da će zvaničnici toliko stradati.
„Već sada, čak i kada na benzinskim pumpama za obične građane vlada potpuni nedostatak goriva, u nekim regionima je moguće natočiti gorivo izgovaranjem tajne lozinke: „vlada“.
U tom smislu, odluka gubernatora Orlovske oblasti da se gorivo toči samo automobilima sa lokalnim registarskim tablicama, uz raspored po danima u nedelji, deluje nekako demokratskije. Ipak, to snažno podseća na početak 1990-ih, kada su regioni gotovo uvodili sopstvene carine i zabranjivali izvoz robe.
A tu je još jedan državni menadžer koji je imao neverovatnu sreću. To je Igor Sečin, glavni izvršni direktor kompanije Rosnjeft. Njegova kompanija poseduje 49 odsto jednog od najvećih indijskih prerađivača nafte, Nayara Energy.
Do sada je Rosnjeft tamo isporučivao naftu i pokušavao da pronađe način kako da izvuče „drvene“ rupije zarobljene u indijskim bankama. Sada se te rupije mogu iskoristiti za kupovinu sopstvenih naftnih derivata za Rusiju – napravljenih od sopstvene nafte – i tako u Rusiji dobiti pravu valutu prodajući benzin po svetskim cenama.
Običnim građanima ostaje savet Genadija Oniščenka. Akademik Ruske akademije nauka i bivši glavni sanitarni lekar Rusije izjavio je da će nedostatak benzina učiniti vazduh čistijim, a građane zdravijima.
Dakle – idite peške, dragi građani, duboko udahnite, jedite brioše“, zaključuje ironično Ribiakova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
