Profesor sa Univerziteta u Bergenu analizira taktike Kremlja: Šta ako Putin ne može da okonča rat?

Rat se obično razume kao borba između sredstava i ciljeva. Nasilje se očekuje da postigne nešto konkretno: da zauzme teritoriju, oslabi protivnika ili natera na pregovore.

Ali za Kremlj, nasilje i eskalacija nisu samo strateški alati, oni su i odgovor na sopstvenu unutrašnju nestabilnost. Za rusko rukovodstvo, percepcija gubitka moći ili čak izgled ranjivosti – predstavlja osnovnu pretnju stabilnosti režima, piše Džon Kristofer Tonesen, predavač na Univerzitetu u Bergenu u Norveškoj, gde se bavi kliničkim i istraživačkim aspektima teških poremećaja ličnosti, u analizi za CEPA.org.

To otkriva ključnu slabost u sadašnjoj zapadnoj politici. Kako se širom Evrope i SAD sve češće razmatraju predlozi za zamrzavanje rata u Ukrajini, razmišljanje i dalje počiva na opasnoj pretpostavci da Moskva racionalno reaguje na spoljne troškove i podsticaje.

Za Kremlj, eskalacija je unutrašnji regulatorni alat koji koristi da očuva koheziju režima, učvrsti kontrolu elita i upravlja domaćom ranjivošću.

To je postalo očigledno nakon kratkotrajnog primirja oko proslave Dana pobede 9. maja u Rusiji. Odmah nakon što je krhko primirje završeno, Kremlj je pokrenuo razoran vazdušni napad na Kijev, Harkov i druge gradove, u kojem je poginulo najmanje 24 civila, a više od 100 je povređeno.

To je obrazac koji pokazuje kako se moć u Rusiji održava i brani, i kako je strukturno zavisna od agresije. Kada diplomatska pauza bude odmah praćena pojačanom brutalnošću protiv civilnih ciljeva, to sugeriše da eskalacija ima svrhe koje daleko prevazilaze racionalnost bojišta.

Radovi naučnika poput Juana J. Linza i Milana W. Svolika pokazuju kako personalizacija moći, liderstva i državnog identiteta može postati nerazdvojno povezana. U takvim sistemima, opstanak režima postaje nerazdvojiv od interesa same države.

Putinovo KGB poreklo potiče iz sistema u kojem je spajanje države i lidera bilo normalizovano (iako manje personalizovano), a zloupotreba moći je bila metoda, a ne nužno odstupanje. Nasilje je funkcionisalo kao alat, a zastrašivanje kao oblik upravljanja.

Unutrašnji psihološki faktori, poput moći, identiteta i opstanka, utkaju se u samu državu, prema Aleksandru Vendtu, profesoru međunarodne bezbednosti na Državnom univerzitetu Ohajo. To ne znači da država ima psihologiju, već da se percepcije lidera i imperativi režima reprodukuju kroz ponašanje države.

Pretnje se ne doživljavaju samo kao spoljne izazove, već kroz prizmu opstanka režima i identiteta. Svaki kompromis može se doživeti kao slabost, a uzdržanost kao znak nemoći.

A u sistemu u kojem se moć razume kao odnos dominacije ili potčinjenosti, kompromis postaje nemoguć.

Dosledan obrazac pod Putinom jeste da vojna eskalacija često sledi nakon perioda percipiranog gubitka. Od Čečenije do Gruzije i Ukrajine, kao i kroz pritisak na Pridnjestrovlje, upotreba sile je način da se ranjivost pretvori u dominaciju.

Eskalacija ima dvostruku funkciju: spolja signalizira snagu, a iznutra učvršćuje koheziju. Povećana sila sužava prostor za neslaganje i jasno definiše hijerarhiju.

Ista logika može se videti u upravljanju „zamrznutim konfliktima“. To su kontrolisana stanja tenzije u kojima se održava uticaj i ostavlja otvorena mogućnost buduće eskalacije.

Sporazumi iz Minska iz 2014. i 2015. su dobar primer. Iako su formalno imali za cilj deeskalaciju sukoba u istočnoj Ukrajini, oni su omogućili Rusiji da zadrži polugu uticaja bez rešavanja osnovnog spora.

Slični obrasci se vide i drugde. U Gruziji su sukobi oko Abhazije i Južne Osetije ostali nerešeni nakon rata 2008. godine, čime je očuvan ruski uticaj i mogućnost ponovne eskalacije, dok u Moldaviji Pridnjestrovlje dugo funkcioniše na sličan način.

Za Kremlj, taktička pauza nije pomak ka miru, već preraspodela unutrašnje kontrole. Ako stabilnost to zahteva, nasilje može biti ponovo aktivirano u svakom trenutku.

Pod Putinom, elita je dominantno sastavljena od ljudi iz bezbednosnog i obaveštajnog aparata, tzv. silovika. U takvoj strukturi, korektivna povratna informacija je oslabljena, dok se pretnje pojačavaju, a neslaganje filtrira.

Slično tome, kada se guši neslaganje unutar zemlje, nasilje nije samo instrument, već i signal. Postupanje prema kritičarima – kroz ubistva, trovanja ili zatvaranje – nije samo uklanjanje protivnika; ono ujedno definiše granice države.

Ubistva opozicionih figura poput Ane Politkovske, Borisa Njemcova i Alekseja Navaljnog tretirana su kao egzistencijalni rizici.

Kontrola se takođe sprovodi kroz jezik. Termin „specijalna vojna operacija“ i zabrana reči „rat“ ne samo da prikrivaju stvarnost, već je i transformišu. Ključni pojmovi se redefinišu: agresija postaje odbrana; prinuda postaje nužnost.

Putin je takođe intenzivirao domaći narativ žrtve i egzistencijalne pretnje. U ponovljenim govorima, rat se predstavlja kao civilizacijska dužnost odbrane „ruskog sveta“ od neprijateljskog NATO-a i EU.

Upotreba eskalacije od strane Kremlja kao mehanizma stabilizacije zahteva od Zapada da pređe sa reaktivnog upravljanja krizama na proaktivno sužavanje operativnog prostora.

Evropa mora da pređe sa simboličnih sankcija na strategiju razdvajanja eskalacije od stabilnosti.

Ključni izazov nije samo reagovati na ruske poteze, već razumeti sistem koji ih proizvodi. Suštinsko pitanje nije kako olakšati diplomatsko otvaranje, već kako uopšte pregovarati sa sistemom koji sam mir doživljava kao egzistencijalnu pretnju.

Politička promena verovatno neće proizaći iz diplomatskih proboja ili postepenog unutrašnjeg umerenja. Istorija sugeriše da visoko personalizovani autoritarni sistemi češće menjaju oblik pod uslovima značajnog unutrašnjeg ili spoljnog pritiska.

Međutim, to ne znači da je katastrofalni kolaps jedini moguć ishod. Ako se preokrene logika Kremlja, dugotrajan pritisak u političkoj, vojnoj i ekonomskoj sferi – zajedno sa rastućim unutrašnjim naprezanjem – mogao bi postepeno povećati troškove konfrontacije do tačke u kojoj oni nadmašuju njenu vrednost kao mehanizma unutrašnje stabilnosti, zaključuje Tonesen.