Analiza CEPA: Rasprava o odnosu Kine i Rusije je završena, Putin je rekorder

Nijedan drugi lider nije proveo toliko vremena licem u lice sa generalnim sekretarom Komunističke partije Kine Si Đinpingom koliko je to imao Vladimir Putin. Ukupno gledano, Si se sastao sa Putinom više nego dvostruko češće nego sa bilo kojim drugim svetskim liderom, ukazuje Kristofer Volker, potpredsednik Centra za analizu evropske politike.

On smatra da je rasprava o odnosu Kine i Rusije završena, te da je jasno da su te dve zemlje povezane u blisku i opasnu misiju menjanja sveta na način koji je neprijateljski prema Zapadu.

Ovo nije samo pitanje forme, reč je o odnosu sa stvarnim sadržajem. Poseta se poklapa sa 25. godišnjicom kinesko-ruskog Sporazuma o prijateljstvu iz 2001. što odražava dužinu i dubinu odnosa koje su tokom vremena izgradile ove ambiciozne autokratije.

Odnos je dostigao novi nivo od 2012. To je u velikoj meri rezultat lične veze koju su Si i Putin razvili tokom tog perioda. Otkako je Si krajem 2012. postao najmoćniji kineski lider, samo nekoliko meseci nakon što se Putin vratio na mesto predsednika Rusije, bilateralni odnosi dve zemlje produbili su se u izuzetno blisku i trajnu saradnju dvojice lidera.

Sa današnje distance lakše je videti da je, dok je Putin planirao okupaciju Krima 2014. godine i infiltraciju istočne Ukrajine, Si istovremeno usvajao agresivniji i konfrontacioniji pristup Kine u Južnom kineskom moru.

Taj ratoborni stav bio je znak mračnijih ambicija koje su ovi režimi gajili.

Do trenutka kada je Moskva pokrenula punu invaziju na Ukrajinu, dvojica lidera su dostigla ono što bi se moglo opisati kao „zajednička svest“.

Kao odgovor na signale sa vrha, njihove birokratije su postepeno proširivale veze u brojnim oblastima, uključujući medije i informisanje, vojnu saradnju, ekonomske odnose i modele upravljanja. A kako su ovi autoritarni lideri postajali sve samouvereniji, svoje ambicije su počeli da izražavaju na način koji je trebalo ozbiljnije da zabrine posmatrače na Zapadu.

U februaru 2022. godine, nakon samita u Pekingu, Si Đinping i Vladimir Putin izdali su zajedničko saopštenje u kojem su odnose Kine i Rusije opisali kao prijateljstvo „bez granica“.

Samo nekoliko dana kasnije, Moskva je pokrenula ničim izazvan napad, poslavši desetine hiljada vojnika preko ukrajinske granice i uzdrmavši evropsku i globalnu bezbednost na način kakav nije viđen još od prve polovine 20. veka.

Peking je podržavao ruski rat u Ukrajini kroz izvoz robe dvostruke namene, uključujući alatne mašine, barut i hemikalije, kao i kroz koordinisane informacione operacije.

Kina tvrdi da je neutralan akter, ali uz njenu ključnu podršku, kao i podršku drugih srodnih režima poput Irana, Severne Koreje i Belorusije, ruski režim uspeva da održava ratne napore više od četiri godine.

Dugo vremena su mnogi posmatrači Kine i Rusije bili skeptični prema mogućnosti da odnos između ove dve zemlje postane dublji i dugotrajniji. Veliki deo analiza zasnivao se na istorijskom nepoverenju između Moskve i Pekinga, uključujući i ozbiljne sukobe njihovih armija u prošlosti.

Neki i dalje smatraju da Moskva nije spremna da bude mlađi partner u „braku iz interesa“. Međutim, takvo razmišljanje je zastarelo. Postalo je jasno da su Si i Putin razvili blizak radni odnos i da dele zajedničku viziju svetskog poretka.

Obojica zastupaju ideologiju koja državnu moć stavlja iznad individualnih sloboda i koja je suštinski neprijateljski nastrojena prema slobodi govora, otvorenoj debati i nezavisnom mišljenju.

Da se to stavi u perspektivu: Putin je sada već u svom drugom četvrtvekovnom periodu na vlasti. Si je 14. godina na vlasti. Nijedan od njih nema nameru da se povuče.

Naprotiv, planiraju da svoje ciljeve ostvaruju što je duže moguće.

Na primer, ruska ekonomija i sistem upravljanja su oronuli. Putin je založio budućnost Rusije i pokušava da oblikuje i budućnost Evrope.

Uprkos neumornoj propagandi o nepobedivosti i neizbežnom usponu Kine, kineski sistem ima duboke i trajne probleme, među kojima su ogromna nezaposlenost mladih, ozbiljni demografski problemi, kriza u sektoru nekretnina i politički sistem koji sve manje ima efikasne mehanizme za rešavanje tih strukturnih izazova.

U vreme pojačanog strateškog nadmetanja, pravi je trenutak za sagledavanje situacije. Sjedinjenim Državama biće potrebni saveznici kako bi se suprotstavile strategijama „zavadi pa vladaj“ koje koriste Moskva i Peking, čija rukovodstva razumeju da su savezništva ključni deo američke moći.

Si i Putin će bez sumnje razgovarati o načinima da dodatno prodube svoju strategiju razdvajanja demokratskih saveznika. Administracija Donalda Tramp trebalo bi da shvati da je jačanje odnosa sa prirodnim saveznicima direktno u interesu nacionalne bezbednosti SAD u uslovima sve snažnijeg partnerstva Kine i Rusije.

To podrazumeva i odustajanje od ideje o ostvarivanju „obrnutog Kisindžera“. Ako se išta dogodilo, onda upravo suprotno: oslabljena Rusija je svoju sudbinu vezala za Kinu, zajedno sa Iranom i drugim autoritarnim režimima, nasuprot Sjedinjenim Državama i njihovim prirodnim saveznicima. Bez usklađenog pristupa demokratskih zemalja, autokrate će nastaviti da guraju svoju ambiciju stvaranja drugačijeg svetskog poretka.