Reportaža iz Zaporožja: Crna silueta „Šaheda“ pojavljuje se na horizontu i za nekoliko sekundi vidim ga kako mi preleće iznad glave

Ovog puta sam u Zaporožju kako bih prisustvovao ceremoniji koju je organizovao Centar za solidarnost novinara povodom međunarodnog dana novinara 6. juna, na poziv predsednice Centra, Natalije Kuzmenko, ugledne novinarke iz Ukrajine.

Upravo u sedištu Centra, nekoliko sati nakon mog dolaska u grad, imao sam priliku slušati Andrija Kulikova, poznatog ukrajinskog radio novinara, koji je u svom govoru istakao važnost slobode štampe, čak i u ratnim situacijama. Ako novinari izbegavaju da izveštavaju istinu u situacijama poput ove u Ukrajini, ljudi gube poverenje i odustaju; ako postoji rezignacija i nepoverenje, rat je praktično izgubljen.

Bolje je reći istinu kako bi ljudi znali da mogu i dalje verovati onima koji izveštavaju i onima koji ih brane na prvim linijama fronta. Srećom, u Ukrajini, uprkos ratnom stanju, postoji velika sloboda govora i štampe. U tom smislu, novine koje se distribuiraju u područjima blizu linije fronta su od najveće važnosti.

To su uglavnom novine koje se samofinansiraju, obično izlaze na sedmičnom nivou, ljudima koji žive blizu linije fronta ih dostavljaju volonteri nevladinih organizacija, sami urednici, a često se distribuiraju čak i autonomnim vozilima, ako je preopasno ići direktno na liniju fronta.

Upravo u sedištu Centra imao sam priliku čitati „Glas Guljajpolja“ (Guljajpolje je grad na prvoj liniji fronta), koji uređuju Tamara Bort i Tetjana Velika, te „Trudovu Slavu“, novine Orihiva, grada koji se nalazi na samoj prvoj liniji fronta. Urednica „Trudove Slave“, Svitlana Karpenko, inteligentna je i hrabra žena koja lično dostavlja primerke novina na front, noseći kacigu i pancirni prsluk.

Dronovi

Nakon sastanka s novinarima, otišao sam u sedište udruženja „Ja Marijupolj“, organizacije koja deluje širom Ukrajine i pomaže izbeglicama iz grada koji su Rusi okupirali 2022. godine.

Mnogi stanovnici Marijupolja žive u Zaporožju. I Violeta, advokatica koja radi za „Ja Marijupolj“, i moj prijatelj novinar Viaceslav imaju veru u ukrajinsku vojsku i sigurni su da će Marijupolj opet postati ukrajinski grad. Već postoje planovi za obnovu grada kada se vrati pod kontrolu Kijeva.

Dok izlazim iz centra grada, sada već tužno poznato zujanje drona Šahed me tera da pogledam u nebo. Crna silueta Šaheda pojavljuje se na horizontu i za nekoliko sekundi vidim ga kako mi preleće iznad glave. Nikada nisam video nijednog da leti tako nisko, među zgradama; čak mogu videti i propelere kako se okreću na leđima crnog čudovišta. Krećem se prema gradskom pozorištu gde planiram prisustvovati predstavi i, kao i svi ostali, stalno gledam u nebo. Zlo, u Ukrajini, dolazi s neba.

Odjednom, dok čekam na semaforu da se upali zeleno svetlo, čujem, čak i uprkos saobraćajnoj buci, slabo zujanje propelera. Definitivno je to dron, jedan od onih malih, zloglasnih FPV-ova. Vidim ga, okrznu mi glavu i ode dalje. Krv mi se ledi u žilama. Nekoliko sekundi kasnije, eksplozija. Dron je pogodio vetrobransko staklo gradskog autobusa, a zatim eksplodirao na asfaltu. Srećom, nema poginulih ni povređenih, samo autobus kojem je potrebna popravka.

Još uvek nije jasno kako Rusi, koji su sada udaljeni oko 30 km od Zaporožja, dok su do pre nekoliko meseci bili udaljeni 20 km, uspevaju kontrolisati FPV-ove. Najverovatnije da Šahed, kojeg sam malopre video, a koji i dalje kruži iznad grada, pored uobičajenog eksplozivnog punjenja, ima ugrađenu i antenu koja deluje kao radio most i omogućava mu navođenje malih dronova. U svakom slučaju, napadi su kontinuirani i ponavljaju se.

Dronovi i svakodnevan život

Spisak ruskih napada tokom osam dana koje sam proveo u Zaporožju bio bi beskonačan. Svake noći, zatim u zoru, a onda i tokom dana, stižu Šahedi. Jedan od njih je pogodio autobusku stanicu u naselju na desnoj obali reke Dnjepar, ubivši dve žene.

Neki FPV-ovi su takođe pogodili autobuse i kombije, uzrokujući štetu i ranivši nekoliko ljudi. U Zaporoškoj oblasti prijavljeno je oko 600 ruskih napada po noći, dronovima, raketama i navođenim bombama. U Zaporožju su se na dronove svi već navikli. Čak ni ja, nažalost, više ne obraćam pažnju na njih.

Uprkos svemu, grad je živ: u školama su u toku završni ispiti, Filharmonijski orkestar, pod direkcijom Irene Konareve, zatvara sezonu sjajnim simfonijskim koncertom koji je napunio dvoranu, a gradsko pozorište svakog vikenda daje širok spektar predstava različitih žanrova.

Pidven, Kosmos, deca i drvo trešnje

Kao i uvek kada sam u Zaporožju, idem do naselja na južnoj periferiji grada, Kosmosa i Pidvena. Najbliža su frontu i najizloženija FPV napadima. Zahvaljujući zalaganju aktivistkinje Valerije Morozove, gradska uprava je počela postavljati mreže protiv dronova duž širokih bulevara Kosmosa i Pidvena. FPV-ovi tako ostaju zarobljeni u mrežama i ne eksplodiraju. Potom, vozači autobusa sada su opremljeni „čuikom“, detektorom dronova. Ako detektor otkrije dron u blizini, vozač ima dovoljno vremena da evakuiše autobus i putnici mogu otići na sigurno.

U naselju Kosmos, u poslednjoj ulici grada, iza koje se prostire samo seoski krajolik i malo dalje front, nalaze se samo zgrade u socijalističkom stilu, garaže i benzinska pumpa prekrivena mrežom protiv dronova. Ulica je obrubljena raznim vrstama drveća, a ispred jedne zgrade u čijem dvorištu je dečije igralište nalazi se prekrasna trešnja. Deca iz kraja penju se na drvo da beru trešnje.

Ujutro, kada nemam obaveze ili sastanke, autobusom idem do Kosmosa da se pridružim deci. Penjem se s njima na drvo i takmičimo se ko će pojesti više trešanja. Zatim silazimo i u crveno umazane ruke čistimo maramicama ili ih brišemo o drvene klupe. Iz daljine dopiru zvukovi sa fronta, eksplozije dronova i artiljerije. Ali ne možemo obraćati pažnju na rat; moramo se igrati u parku ispred zgrada. Prvo pravimo, od vode iz moje boce i malo zemlje, malu okruglu loptu, koja izgleda kao Zemlja. Zatim dolazi dete s lepom žutom gumenom loptom i počinjemo se igrati.

S vremena na vreme bacamo pogled na nebo da vidimo dolaze li neki FPV-ovi, ali samo kada je lopta daleko od nas; inače smo previše zauzeti jureći je i pokušavajući dati gol.