Irina Eduardivna, direktorka Zaporoške filharmonije, za Danas: I mi radimo na tome da se rat uskoro završi i život vrati u normalu

Ulazim u zgradu Filharmonije, a nebo je još uvek prekriveno crnim dimom od obaranja dva drona ukrajinskim protivavionskim topovima.

Nalazimo se u gradu na frontu. Svakodnevni su napadi od strane vojske Ruske Federacije. Uprkos svemu Filharmonija nudi izuzetan koncertni repertoar…

– Kultura u Ukrajini je oduvek bila veoma važna i raznolika; to je veliko nasleđe za sav ukrajinski narod. Kada je rat počeo, naravno da nismo ni pevali, ni plesali, ni svirali jer smo sve ostavili po strani da bismo branili naš region, kao i celu Ukrajinu. Čak i mi iz Filharmonije smo učinili sve što smo mogli da pomognemo – naš tim je ispekao 100.000 „piroški“ (poseban punjeni hleb, veoma hranjiv i ukusan, op. ur.) jer je na početku bilo veoma važno pomoći izbeglicama iz Marijupolja, Melitopolja i iz celog regiona.

Takođe je bilo važno pomoći i onima koji su nas branili, vojnicima, a koji su se borili na samim kapijama Zaporožja. Tada smo učinili sve što smo mogli kako bismo osigurali da se koncerti danas mogu održavati. Veoma sam zahvalna kolektivu jer je ostao praktično kompletan. Neki muzičari su otišli jer je situacija bila zaista teška, ali govorimo o manjini. Razumem ih – neki muzičari su preživeli nekoliko vazdušnih napada (jednom paru violinista su četiri puta bombardovali stan, op. ur.), zbog čega nisu više mogli podneti psihički teret i odlučili su napustiti grad.

Koliko ljudi je zaposleno u Filharmoniji?

– Na papiru nas je 250, a sada ih zapravo radi 237. To nam govori da ljudi zaista vole Filharmoniju i da su potpuno posvećeni svom poslu. To što danas pravimo koncerte, to je zato što razumemo da je slušanje muzike vrsta izuzetno važne psihološke pomoći; koncerti pomažu ljudima u publici da se oslobode napetosti. Važno je za sve, bez obzira na godine, nacionalnost ili profesiju.

Imamo odličnu saradnju sa nastavnicima iz škola i medicinskim radnicima, koji obavljaju veoma važnu ulogu – spašavaju živote i čuvaju zdravlje onih koji nas brane, onih koji ostaju i onih koji su izbegli u Zaporožje. Doktori i nastavnici spašavaju i čuvaju decu i mlade jer ako deca i mladi odu, nema više ni razvoja. Zato je važno da grad pruža mogućnosti za ispunjen život. To je smisao.

Šta konkretno radite za najmlađe? Kakvu publiku imate?

– Imamo projekat koji se zove „Dečja filharmonija“. Dolaze bake sa unučićima, ali se, zapravo, svima sviđa. Imamo akademski filharmonijski orkestar sa oko 80 članova. Nastupaju četiri puta mesečno, izvodeći ili klasičnu ili popularnu muziku. Trenutno obrazujemo novu generaciju slušalaca klasične muzike.

Od početka rata, sastav stanovnika grada se promenio jer je stiglo mnogo izbeglica, a ne idu svi na koncerte. Stoga ih navikavamo i upoznajemo s ovom prekrasnom umetničkom formom. Pozivamo razne dirigente kako bi mogli doneti nešto novo i obogatiti naš simfonijski repertoar. Naš orkestar se već veoma visoko kotira i u Ukrajini, i u inostranstvu. Zapravo, svojevremeno je dobio status „akademskog orkestra“.

Takođe imamo i profesionalni „Kozački akademski ansambl“. Dva dana nakon početka rata, članovi ovog ansambla trebalo je da izvedu premijeru jedne predstave. Dugo su se pripremali. Direktor ansambla me je pozvao i zatražio dozvolu da održi koncert. U početku nisam htela dati dozvolu iz sigurnosnih razloga – tih dana su letele rakete – ali onda sam se predomislila. Bilo je puno ljudi, spektakl je održan, samo je kraj odložen zbog sirena za vazdušnu opasnost, ali su ga izveli nakon što su se sirene ugasile.

Kolektiv takođe vredno radi na uključivanju novih trendova u svoj repertoar – od početka rata čak se promenio i ukus publike. Sada se ljudi žele vratiti korenima ukrajinske kulture. Samo naša institucija može sebi priuštiti postavljanje toliko predstava – samo tokom prošle godine smo kreirali 57 muzičkih predstava! Za decu, za odrasle, za ljubitelje simfonijske muzike, popularne i narodne muzike…

Prošle godine bilo je oko 200 koncerata; pre rata smo ih održavali još više, praktično svaki dan, čak i ispred zgrade Filharmonije. Sada moramo biti oprezni iz sigurnosnih razloga. Imamo sklonište u koje idemo u slučaju vazdušnog napada. Brinemo o sigurnosti publike i naših gostujućih muzičara čak i više nego o svojoj vlastitoj jer je sigurnost kolosalna odgovornost za upravu i kolektiv.

Pretpostavljam da „Kozački akademski ansambl“ ima poseban značaj za Zaporožje, s obzirom i na istorijsku ulogu u gradu…

– Zaporožje je kozačka prestonica Ukrajine. Shvatate značaj? Prvi ukrajinski ustav usvojen je ovde, na ostrvu Hortici. I demokratski principi i vrednosti su se takođe po prvi put pojavili ovde, u Zaporožju. Zaporoška Sič ujedinila je sve regije Ukrajine i zahvaljujući tome Ukrajina i danas dan postoji. To je grad koji vam odmah osvaja srce.

Grad i država vam pomažu?

– Veoma smo zahvalni Gradskoj vojnoj upravi. Ivan Fedorov, guverner regije, razume važnost umetnosti.

Ipak, ja imam veliki problem (kaže, smejući se, op. ur.). Ne mogu da suzbijem želju umetnika da pevaju i sviraju! I svaki put se moramo svađati! Žele da pevaju 15 pesama, što je previše jer – iz sigurnosnih razloga – koncert ne sme trajati predugo. Moram ih ograničiti, ali na kraju uvek nađemo kompromis.

U našoj grupi ima mnogo mladih ljudi koji učestvuju na događajima ne samo u Ukrajini već i u inostranstvu. Jedno takmičenje se održava širom Ukrajine, „Kod Nazii“, i već četiri godine zaredom pobeđujemo! Simfonijski orkestar je pobedio, kao i Kozački akademski ansambl, koji je ovu nagradu osvojio tri puta zaredom. I zaista pobeđujemo! U početku smo mislili: „Možda, kada vide da je u pitanju Filharmonija iz Zaporožja, grada na prvoj liniji fronta, odlučuju da nam daju prva mesta. “ Međutim, ne, takmičenje je anonimno, zatvorenog tipa; žiri sluša, ali ne zna, niti vidi ko svira.

Naš veoma talentovani pijanista Artur Ostapčuk je takođe pobedio na velikom takmičenju u Poljskoj. Imamo dečji festival, „Akordi Hortice“, koji se održava već 24 godine. To je takmičenje koje omogućuje najmlađim umetnicima, ponekad čak i deci od tri ili četriri godine, da nastupaju ovde u Filharmoniji sa simfonijskim orkestrom. To je međunarodno takmičenje, u kojem učestvuju Italijani, Česi, Korejci… Pre rata, takmičenje je trajalo nedelju dana – klavir, violina, pevanje… Sada ne rizikujemo, tako da postoji samo koncert pobednika.

Bude li vojnika u publici?

Da, dolaze i vojnici na odsustvu. Često stižu pod stresom, a odlaze rasterećeni, s obnovljenom energijom i snagom.

Shvataju i za šta se bore… da bi grad mogao normalno živeti…

Na kraju koncerta zahvaljuju nam se, donose nam poklone i divno ih je ponovo videti na sledećem koncertu. Dolaze i veterani, ranjenici koji su na rehabilitaciji i koji u muzici pronalaze pravu psihološku pomoć. Istinska moralna rehabilitacija.

Ukratko, i mi radimo na tome da se rat uskoro završi i život vrati u normalu.

Orkestar ide i na turneje?

Nedavno smo bili u Dnjepru i svi su mislili da je to strani orkestar! Bili su šokirani, pozitivno, kada su saznali da zapravo slušaju jedini Filharmonijski orkestar, koji je praktično na prvoj liniji fronta. Simfonijski orkestar iz Čerkasija je došao kod nas, a uskoro ćemo i mi tamo ići. Za neke dalje destinacije, ne usuđujemo se da idemo – muzičari se plaše da ostave svoje porodice.

Za druge ukrajinske orkestre odlazak na turneju nije veliki problem. U Zaporožju, s druge strane, svakodnevno su napadi, tako da kada ste odsutni, nikada niste mirni. Radije ostajemo ovde; možemo odmah pozvati rodbinu i prijatelje u slučaju napada i videti štetu svojim očima.