„Od početka rata svi moji dani su isti: sirene, napadi – napadi, sirene“: Reporter Danasa u Ukrajini na četvrtu godišnjicu ruske agresije

Međutim, izgleda da za obične ljude godišnjica nema veliku simboličku vrednost.

Mladić koji radi u prodavnici u Harkovu kaže mi: „Pre godinu dana bilo je tri godine otkako je počeo rat. Ako se sukob nastavi, za godinu dana će biti pet godina. Šta se za mene menja? Ništa, osim što sam već nekoliko meseci punoletan i mogao bih biti pozvan na front. Od početka rata svi moji dani su isti: sirene, napadi – napadi, sirene. Šta očekujem za godišnjicu? Neki poklon od Putina, poput dronova ili raketa“.

Kijev i Odesa

U Kijevu nije tako hladno kao što je bilo do pre nekoliko dana, ali je temperatura i dalje smrzavajuća i ostaje ispod nule čak i tokom najtoplijih sati. Ruska bombardovanja u januaru i februaru su se prvenstveno fokusirala na energetsku infrastrukturu. Neki delovi grada su bez struje i grejanja.

Uprkos tome, ljudi nastavljaju svoje uobičajene aktivnosti. Rade, sastaju se sa prijateljima i, ako mogu sebi to da priušte, idu u bioskop ili na koncerte. U prelepoj centralnoj katedrali Svete Sofije, u hladnoj, ali prepunoj sali, prisustvujem koncertu barokne muzike koji izvodi ansambl kapele Ljatošinski.

Hladnoća ne sprečava muzičare da sviraju, a kamoli brojnu publiku da sluša. Kafići i prodavnice rade zahvaljujući dizel-generatorima. U stanovima, međutim, vladaju tama i hladnoća. To posebno primećujem u Odesi, gde stižem posle beskrajnog putovanja.

Iz Kijeva sam, zapravo, otišao u Sumi, grad na severu Ukrajine udaljen samo 10 km od fronta i 15 od ruske granice, gde sam mogao da ostanem samo nekoliko sati zbog birokratskog problema, o čemu ću pisati u narednim reportažama.

Istog dana sam se vratio u Kijev, a zatim, ponovo vozom, nakon skoro 24 sata putovanja, konačno stigao u Odesu, pod obilnim snežnim padavinama i hladnim vetrom koji je duvao sa istoka, zaleđujući kolovoze i trotoare.

Odmah sam otišao na periferiju grada, na put koji vodi do Mikolajiva. Penzionisani gospodin Jaroslav (imena su izmišljena), koga sam slučajno upoznao na lokalnoj pijaci, ljubazno me je pozvao u svoj dom na čaj. Jaroslav je radio kao univerzitetski profesor i predavao je sociologiju u nekoliko gradova u Ukrajini i u inostranstvu: u Nemačkoj, u Kanadi i u Rusiji.

Živi sam. Njegova žena je umrla neposredno pre početka rata, a njegove dve ćerke su se preselile u Nemačku. Kad je ostao sam, prodao je svoju kuću u centru grada i kupio mali stan ovde na periferiji. Grejanje u njegovom stanu radi, ali nema struje. Sprema mi čaj koristeći šporet opremljen malom bocom za gas.

„Struje nema već dva meseca po ceo dan; kada se uključi, kasno uveče, iskoristim priliku da uključim veš-mašinu i skuvam nešto toplo. Ova zima je bila posebno surova u Odesi.

U januaru su Rusi ozbiljno bombardovali obližnju elektranu i trafostanicu, a tehničari je još uvek nisu u potpunosti popravili. Čak ni tramvaji ne saobraćaju; dolazak do centra grada je pravi problem“, kaže mi Jaroslav.

Zbog nedostatka struje, tramvaji i trolejbusi su van upotrebe od decembra prošle godine. Ovo malo struje koje ima, dolazi iz elektrana koje su još uvek u funkciji. Svetla se pale naizmenično u svakoj četvrti, i to samo na nekoliko sati.

„Ovaj rat traje već četiri godinevreme je da se pronađe dogovor“, priča mi Jaroslav. Kada pitam kakav dogovor treba pronaći, on odgovara: „Kao što je naš predsednik Zelenski rekao pre nekoliko dana, mi Ukrajinci smo pokazali da smo spremni da postignemo sporazum sa onima koji su izvršili invaziju i bombardovali našu zemlju. To je veliki ustupak.

Rusi takođe sada moraju da naprave korak i da se odreknu celog Donbasa, pošto nisu uspeli da ga osvoje i neće uspeti. Granica mora barem privremeno biti uspostavljena tamo gde su vojske. Pošto je front u nekim oblastima fluidan i nije jasno niti gde se završavaju teritorije koje kontrolišemo mi niti one pod ruskom kontrolom, međunarodna zajednica mora da radi na tome da nam pomogne da pronađemo rešenje. Kada oružje utihne, mogli bismo svi zajedno da razmislimo, posebno sa zemljama EU, o tome koje strategije da sprovedemo kako bismo osigurali da Rusija više ne može da napada Ukrajinu. Sada, međutim moramo se fokusirati na to da se okonča ovaj masakr vojnika na frontu i civila u ukrajinskim gradovima. Rusi, koje dobro poznajem jer sam nekoliko godina predavao u Moskvi, moraju da shvate jednu stvar: Ukrajina se neće slomiti, a mi smo to dokazali: četiri godine otpora! Da li biste vi u Italiji mogli da izdržite toliko? Da li imate istinski patriotski i požrtvovani duh kao naš?“, kaže Jaroslav. Zaista ne znam šta da odgovorim na ovo pitanje.

Ostajem kod Jaroslava do večernjih časova. Vraćam se nazad u centar taksijem, a grad je u potpunom mraku. Prozori na zgradama su mračni, a jedino osvetljenje dolazi od farova prolazećih automobila. Ni u centru grada nema svetla.

Blizu železničke stanice nalazi se veliki šator gde se možete zagrejati, napuniti mobilne telefone i pojesti topao obrok. I ja idem tamo da napunim telefon pošto je hotel od jutros bez struje. Ljubazna gospođa iz Crvenog krsta nudi mi topli čaj.

„Večeras nema mnogo ljudi unutra jer struje nema tek od jutros. U januaru smo bili puni. Znate, kada ste tri ili četiri dana zaredom u mraku i hladnoći, sa temperaturama od minus 15 stepeni celzijusa napolju, toplo mesto i napunjen telefon su zgodni. A osim toga, malo društva nikada ne smeta“, kaže mi gospođa sa dobrodušnim osmehom.

Harkov

Moje putovanje kroz Ukrajinu se nastavlja i, nakon još jedne noći provedene u vozu, stižem u Harkov, drugi po veličini grad u zemlji. Sirene za vazdušnu opasnost se stalno čuju, ali grad je poslednjih dana pošteđen direktnih napada. Isto se ne može reći za oblast, koja je pod stalnim napadima, i svakog dana dronovi ubijaju civile i ruše zgrade. Ono što je upečatljivo u Harkovu jeste prisustvo svetlosti: na ulicama, u kućama, sve je osvetljeno, sve sija.

Ulična svetla se gase samo noću, da bi se uštedela energija. Gradonačelnik grada Igor Terehov, zajedno sa opštinskom administracijom, uspeo je da reši probleme snabdevanja energijom zahvaljujući izuzetno praktičnoj i racionalnoj politici: prvo, već 2022. godine, na početku ruske agresije, izgradio je nekoliko malih gasnih postrojenja, raštrkanih po gradu. Rusima je nemoguće da ih sve napadnu, a ako pogode jedno – ostala mogu da snabdevaju područje koje je ostalo bez njega.

Štaviše, u slučaju napada na infrastrukturu, visokoobučen tim brzo interveniše kako bi sanirao bilo kakvu štetu. Građani su veoma dobro informisani: tačno znaju šta da rade, sa kojim službama da kontaktiraju i kako da se ponašaju u slučaju napada. Četiri godine nakon početka rata, ako se nešto zaista promenilo u Harkovu – to je poverenje građana u gradske institucije.

Godine 2022, zapravo, mnogi Harkovljani su se plašili da bi ih Terehov mogao „izdati”: optuživali su ga da govori samo ruski a ne i ukrajinski, a neki su se plašili da će otvoriti gradske kapije ruskoj vojsci. Ovi strahovi su se pokazali neosnovanim: pre svega, u Harkovu se prvenstveno govori ruski (zabrana Tolstojevog jezika je samo formalna i odnosi se na državne dokumente i formalne sastanke), iako su, zbog traume izazvane četvorogodišnjim ruskim bombardovanjem, mnogi ljudi spontano prešli na ukrajinski.

Drugo: Terehov je efikasno i, ponavljamo, izuzetno racionalno branio grad. To ga je takođe dovelo do toga da kritikuje centralnu vlast zbog neefikasnosti, a harkovski model odbrane i administracije grada takođe postavlja presedan za ostatak Ukrajine (osnovna razlika između Rusije i Ukrajine je upravo u očiglednoj činjenici da se u Ukrajini vlast može kritikovati bez problema i straha). Međutim, malo je verovatno da će popularnost gradonačelnika Harkova porasti do te mere da Terehov postane kandidat za predsednika Republike i alternativa Zelenskom.

Pre svega, njegova popularnost nije stigla do Zapada, do Kijeva ili Lavova. Štaviše, Terehov vlada Harkovom gvozdenom pesnicom, zbog čega neki sugrađani neće glasati za njega na sledećim izborima. Njegovi kritičari ga krive za ogromne troškove u vezi sa javnim radovima koji se smatraju suvišnim, poput rekonstrukcije rečne obale.

„Da li je zaista bilo potrebno renovirati rečnu obalu dok rat još uvek hara i mnogi ljudi žive u ekstremnom siromaštvu?“, kaže mi Laura, nastavnica u srednjoj školi. „Moja plata je oko 11.000 grivni (220 evra) mesečno, a prosečna penzija ne prelazi 150 evra. I svake noći rizikujemo da nam dron padne na glavu. Možda imamo ozbiljnije probleme od rečne obale, koja je, zaboga, sada prelepa – ne kažem da nije – ali lepota je luksuz koji trenutno ne možemo sebi da priuštimo“.

Nakon kratke pauze, međutim, Laura dodaje: „U svakom slučaju, ako uzmemo u obzir da su korupcija i neracionalna potrošnja javnih novčanih sredstava hronični problemi u Ukrajini, a ne samo u Harkovu, moram priznati da Terehov nije loš gradonačelnik. On je veoma efikasan, praktičan i odlučan. Bio bi idealan gradonačelnik ako bi više slušao ljude poput mene i mnoge druge koji ga ponekad kritikuju“.