NA LICU MESTA Grad na frontu – već četiri godine pod stalnim napadima ruske vojske: Reporter Danasa izveštava iz Zaporožja

Tokom Uskršnje nedelje, koju sam proveo u Zaporožju, bilo je bezbroj napada dronova na civilne mete. Već četiri godine grad je pod stalnim napadima ruske vojske. Eksplozije protivavionskih topova, zujanje, a zatim eksplozije kamikaza dronova Šaheda su svakodnevnica. Nažalost, i ja sam se na to navikao.

Nakon uskršnjeg primirja, koje je trajalo manje od 24 sata i prošlo u nadrealnom miru, bombardovanja su nastavljena sledećeg dana. U utorak je zujanje dronova probudilo grad u 4.30 ujutru, a eksplozije su pratile građane Zaporožja do 6 ujutru. U sredu je dron ubio ženu koja samo što je počela da radi na kiosku blizu tramvajske stanice. U četvrtak je aviobomba Kab-500 uništila crkvu na obodu grada, usmrtivši čoveka unutra. Sledećeg jutra, dron je pogodio kuću u blizini Politehničkog univerziteta, dok je protivavionska vatra oborila dva “Šaheda” koji su preletali iznad grada baš kada sam se nalazio na glavnom trgu. Ovo su samo neki od događaja vezanih za rat koji su pogodili grad tokom mog boravka.

Uprkos tome, Zaporožje živi i opstaje. Filharmonija nudi vrhunske koncerte, a pozorište takođe nudi niz visokokvalitetnih predstava različitih žanrova. Najvažnije je da škole funkcionišu i da deca nisu ostavljena sama kod kuće.

Mladi ljudi

Srećem grupu šesnaestogodišnjih učenika ispred Elektrotehničkog koledža, srednje škole koja se nalazi u samom centru grada. U 10 časova ujutru imaju nastavu uživo.

Jedna od njih, Ksenija, kaže: „Jedan dan radimo na daljinu, a drugi dan uživo. Volimo da dolazimo ovde, zajedno smo, a kada je upozorenje na vazdušnu opasnost, idemo u sklonište.“

Volodimir u šali pogleda Kseniju i dodaje: „Da, Ksenija samo čeka uzbunu jer smo u skloništu sa decom iz drugih razreda i može da vidi svoju simpatiju, koji je godinu dana stariji od nje!“ Ksenija se smeška i stidi, pokriva lice rukama, ali se u isto vreme smeje zajedno sa svima ostalima.

Sve škole u gradu imaju skloništa opremljena računarima, internetom i generatorima električne energije.

„I mi roditelji se osećamo prijatno kada znamo da su deca ovde. Nastavnici brinu o njima; ako se oglasi alarm, svi zajedno idu u sklonište. Sami su kod kuće, mi roditelji idemo na posao, a deca, ako nisu u školi, provode ceo dan sa telefonima u rukama“, kaže mi Lidija, majka koja je upravo odvezla sina u školu.

Dok deca ulaze u školu, Lidija i ja ostajemo i razgovaramo. Lidija ima još jednog sina, od 13 godina.

“Ne znam da li možete da zamislite situaciju… Ova generacija je prvi put iskusila zaključavanje zbog Kovida, odmah posle rat. Godinama nisu išli u školu, učili su na daljinu. Moja deca su se prošle godine vratila u školu. U početku je bilo tragično: nisu mogli mirno da sede duže od 10 minuta, nisu mogli da održe pažnju više od pet minuta, nisu mogli ni da komuniciraju sa svojim vršnjacima“, kaže Lidija sa tužnim izrazom lica. „Malo po malo su se navikli da budu sa drugima i da imaju koncentraciju. Nastavnici i psiholozi koji su uvek prisutni u školi pomogli su im u tome.“

Neke od đaka srećem slučajno uveče u Filharmoniji. Na programu je Bahov koncert za orgulje. Zadivljen sam što tako mladi ljudi prisustvuju ovakvim koncertima, ali direktor koledža, Ruslan Koseljuk, ponosno mi objašnjava da je i to dostignuće škole.

“S vremena na vreme vodimo decu u pozorište i na koncerte. Na ovaj način se postepeno navikavaju da posećuju kulturna mesta. Socijalna interakcija je neophodna za tinejdžere. Činimo sve što možemo kako bismo osigurali da ova deca imaju što normalniji život.”

Deca na okupiranim teritorijama

U sedištu nevladine organizacije „Zahist države“ – Zaštita države” (koja pruža pomoć veteranima i psihološku i legalnu podršku svima onima koja je potrebna) upoznao sam Svitlanu Makedonsku, odbornicu u Zaporoškoj oblasnoj skupštini i učiteljicu iz grada u Zaporoškoj oblasti koji je trenutno pod ruskom okupacijom.

„Radim sa decom koja se sada nalaze pod okupacijom. Individualno, predajemo onlajn. Oni više vole da nastave da uče kod nas jer se ukrajinski školski sistem zasniva na kritičkom razmišljanju, a ne na bubanju činjenica, kao što je ruski“.

Ukrajinska država brine i o deci koja su pobegla u inostranstvo: „Deca u inostranstvu uče u školama u zemlji u kojoj se nalaze, naravno, i mi ‘prevodimo’ ocene koje dobijaju iz predmeta poput matematike i geografije u ukrajinski sistem ocenjivanja. Kod nas, međutim, pohađaju onlajn predmete koji ne postoje u toj zemlji: ukrajinski jezik i istoriju. Oni koji steknu diplomu srednje škole u inostranstvu mogu se zatim vratiti ovde i upisati na fakultet. Imamo odlične univerzitete. Na primer, Zaporoški politehnički institut; jedan je od najboljih na svetu”, zaključuje Svitlana.

Dečak pod okupacijom

Preko prijatelja u Hersonu uspevam da stupim u kontakt sa jednim od dečaka koji uče pod okupacijom. Kontaktirao sam D. preko društvene mreže kada sam napustio Ukrajinu, nakon što su se on i njegova porodica uverili da mi mogu verovati. Ćaskamo nekoliko minuta i pitam ga kako je živeti pod okupacijom.

„Rusi kažu da su nas oslobodili, ali u stvarnosti su samo sve uništili i preuzeli institucije. Ne idem u rusku školu. Učim onlajn sa svojim ukrajinskim nastavnicima. Onda brišem svu svoju hronologiju na lap topu. S vremena na vreme FSB (ruska tajna služba) dolazi u posetu. Prete da će nas sve poslati u Rusiju, ali ih se ne plašim. Frustrirani su jer ih niko ne želi. Čak je i moj deda, koji je u početku bio srećan zbog dolaska Rusa jer je mislio da će vratiti dane SSSR-a, sada promenio mišljenje. Da bi primio penziju, morao je da popuni milion dokumenata i još uvek nije video ni dinara!“. D. ima 17 godina, a njegova porodica nije mogla da napusti okupiranu zonu kada su Rusi stigli zbog zdravstvenih problema jednog od njihovih rođaka.

Užgorod

Andrij Hižnij, koga sam pre nekog vremena intervjuisao za Danas, sindikalac je i volonter. Živi i radi u Zaporožju, ali ovog puta se sastajemo u Užgorodu, u Zakarpatju, na granici sa Slovačkom i Mađarskom. Andrij je upravo ispratio grupu učenika osnovne škole iz Zaporožja koji će dve nedelje živeti u kampu opremljenom mobilnim kućicama (kapsulama). Kapsule je donirala češka nevladina organizacija „Kapsule Nade“. Učenici dolaze iz Zaporožja, ali i iz Orihiva, grada gotovo na prvoj liniji fronta gde je sada nemoguće živeti. Lokalna osnovna škola se preselila u Zaporožje i smeštena je u zgradi druge škole (neću precizirati koje iz bezbednosnih razloga). Neki od učenika iz te škole su sada u Zakarpatju.

Ujutru, autobus vozi učenike do škole u selu blizu Užgoroda. Učenici tako doživljavaju nešto novo, sklapaju prijateljstva sa decom iz Zakarpatja i provode dve nedelje daleko od sirena i bombardovanja. „Danas smo imali test, nastavnici su želeli da testiraju naše znanje iz fizike. Neverovatno, nisu nam dozvolili da koristimo mobilne telefone!“, kaže mi L, koji ima 13 godina. Za neku od ove dece, ovo su prvi časovi uživo i teško im je da se prilagode, navikli su na rad onlajn.

Za njih, putovanje iz Zaporožja je prava avantura: autobusom se ide do Dnjepra (ruta Zaporožje-Dnjepar je blizu fronta i stalno je na meti ruskih dronova; i ja sam, na povratku, evakuisan: voz je stao i naterali su nas da siđemo dok dron nije oborila protivavionska vatra), zatim se nastavlja vozom.

Andrij nosi sa sobom komplet prve pomoći, za svaki slučaj. Pitam ga da li se ne plaši da dovede decu ovde, a on odgovara: „To je velika odgovornost, naravno, ali neko mora to da uradi. Znate li šta ovo iskustvo znači za decu? Svake dve nedelje imamo rotaciju, trudimo se da svi dođu u smenama… Pišu mi oni koji su već bili ovde, pitaju da li mogu da se vrate, žele da idu u školu i ponovo vide svoje drugare odavde. Želimo da ovoj deci vratimo barem delimično ono što su im rat i ruska vojska oduzeli: školu, druženje i bezbrižan način života. Jednom rečju, mladost“.