Reporter Danasa u Ukrajini: Dani pod ruskom okupacijom, oslobađanje i pomoć poljoprivrednicima

Posetio sam prvi put ovo područje ubrzo nakon što ga je oslobodila ukrajinska vojska. Ruska Federacija je 2022. godine stigla do predgrađa Mikolajeva, a put kojim sada idemo bio je granica između područja koje kontroliše ukrajinska vojska i onog koje je u ruskim rukama.

Neposredno pre ulaska u Snihurivku, džip skreće prema jugu i izlazi na neravan, jednosmerni put koji vijuga kroz polja uljane repice, pšenice i kukuruza. Na neobrađenim proplancima i uz ivice puta izviruju drvene letvice s crvenim vrhovima, što ukazuje na prisustvo mina.

U ovom delu Ukrajine, a i šire, FAO, zajedno s Evropskom unijom, pomaže u deminiranju (vrlo složen posao koji se izvodi uz pomoć satelitskih snimaka i u saradnji sa samim poljoprivrednicima) i pomaže poljoprivrednicima koji su se, uprkos bezbrojnim rizicima i poteškoćama, vratili da obrađuju zemlju.

Na jugu Ukrajine poljoprivrednici uglavnom nisu vlasnici zemlje, već je iznajmljuju od više zemljoposednika i obrađuju je. Posmatrana s puta, polja izgledaju bespregledna, zelena boja pšenice se gubi u horizontu, a severac miluje klasje kukuruza, nežno i graciozno ih savijajući. Poput ostrva u moru, s vremena na vreme se pojavi neko selo. Neka su potpuno uništena, poput Partizanskog, koje je u vreme oslobođenja zatečeno u ruševinama. Sada se ljudi polako vraćaju i obnavljaju ih. Ljubomirivka je, međutim, i dalje samo skup srušenih kuća, a u selu je ostala samo jedna porodica.

Bliže frontu

U jednom trenutku GPS poče da brljavi i pokaza da se džip nalazi negde u peruanskim Andima. Front je nedaleko odavde i ukrajinska vojska na taj način pokušava da zbuni rusku vojsku.

Opasnost od malih dronova (FPV) je velika i, dok putujemo, stiže vest da je dron udario u FAO vozilo slično našem u Hersonu. Ne da ubije posadu, već da nanese štetu.

Ulazimo u Hersonsku oblast i zaustavljamo se u Centralnom, mestašcu koje je pre rata brojalo 1.000 stanovnika, a sada ih ima stotinak. Idemo kod Viktora Stepanovića, poljoprivrednika kome je pomoć FAO-a omogućila i još uvek mu omogućava da preživi. Viktor je, zapravo, seljak koji obrađuje svoju baštu iza kuće i prodaje ono što ne iskoriste on i njegova stara majka, gospođa čija je kosa umotana u cvetnu maramu i koja nas nemo posmatra.

Upravo da bi bio sa svojom majkom, Viktor je ostao čak i tokom perioda ruske okupacije, od februara do novembra 2022. godine. Viktor mi pokazuje polje iza svoje bašte: to je mesto gde su ruski helikopteri sletali i iskrcavali pešadiju. Mnogi meštani su otišli.

“Pet dana putovanja, možete li zamisliti? Mikolajev je na 50 kilometara odavde, ali da bi otišli, morali su proći kroz Rusiju i Belorusiju jer je front bio upravo ovde”.

Na pitanje kako je živeo tokom meseci okupacije, Viktor odgovara: “Bio sam zatvoren, a kada su me pustili, bio sam neupadljiv. Uvek sam bio kod kuće. Jeli smo šta smo imali; nije bilo vode ni plina. Koristili smo kišnicu za piće i kupanje”.

Viktor mirno i odmereno govori. “Sada su problem optički dronovi. Postoje neke zone koja su prava paukova mreža: dronovi ne rade uz pomoć GPS-a, već preko žice u kojoj je signal koji ih usmerava. Ne mogu se presresti; jedino rešenje je preseći žicu”.

Preko puta Viktora živi Valeri sa suprugom i kćerkom. Njegova supruga je zaposlena u lokalnoj biblioteci, dok on radi kao čuvar u zatvorskoj bolnici za prestupnike koji boluju od tuberkuloze.

“Kada su Rusi stigli, odveli su svih 96 zatvorenika, sve bolesne. Ko zna gde su sada, nestali su bez traga…”.

Valeri ima polje pšenice iza kuće i uzgaja mnogo životinja. FAO mu pomaže s finansijama, prehranom i semenom. Prodaje prasad za 3.000 hrivnji po komadu, što je oko 60 evra. Tokom okupacije bilo mu je dozvoljeno da radi u svom vrtu, ali je morao stalno nositi dokumente sa sobom. Nije mogao kositi travu električnom kosilicom jer je buka, slična buci drona, zbunjivala ruske vojnike. Na sreću, Rusi mu nisu minirali zemlju.

Dani pod ruskom okupacijom

Idem u biblioteku da posetim Valerijevu suprugu, Svetlanu. Za vreme okupacije uspela je pobeći već u prvih nekoliko dana preko „zelene tačke“ (kontrolni punkt kroz koji su mogle prolaziti ukrajinske izbeglice, a koji je gotovo odmah zatvoren) i skloniti se u Mikolajev. Zatim se vratila u Centralno kako bi se opet spojila sa svojim mužem.

Njena kćerka, mala devojčica, uvek je bila s njom i čak i sad je s majkom, u biblioteci. Crta i boji u kancelariji dok ja razgovaram sa Svetlanom.

“Centralno je pošteđeno“, kaže Svetlana. „Selo je još uvek netaknuto… Prvi ruski vojnici koji su stigli bili su oni iz Donbasa i Luganska; nisu hteli da ratuju i ostavili su nas na miru. Zatim su došli Baškiri i Čečeni; a oni su baš opasni, i tada sam odlučila da pobegnem. Iz biblioteke su Rusi odneli sve knjige koje govore o rusko-ukrajinskom ratu od 2014. godine pa nadalje. U Ljubomirivci, nekoliko kilometara odavde, vojnici Kremlja, osim što su sravnili selo sa zemljom, ubili su i dve osobe, iz čista mira”.

Svetlanina kćerka svaki dan ide u školu: minibus svakodnevno prolazi da pokupi svu decu iz Centralnog i okolnih sela i vozi ih do zgrade nedaleko odavde, gde se redovno održava nastava. Čak i ukrajinsko selo se opire i živi. Neka polja u regiji Centralnog još uvek su puna ne samo mina, već i klaster bombi. Bombe je ruska artiljerija bacila 2022. godine. Jedna raketa sadrži do 40 kaseta, iz kojih se oslobađaju stotine kuglica, neke dizajnirane da eksplodiraju odmah, druge da ostanu inertne na polju: eksplodiraju samo kada neko ili nešto dođe u kontakt s njima, a kada eksplodiraju, oslobađaju hiljade iglica; igle se zabiju u lim traktora i ubiju poljoprivrednike.

FAO takođe radi i na sanaciji ovog zemljišta. Ali koliko će vremena trebati da se sve očisti? Pitam Maksima Sovjetkina, veterana Donbasa i stručnjaka za oružje i eksplozive. Maksim nadgleda projekte sanacije za FAO. „Znate, to je gotovo filozofsko pitanje“, kaže mi Maksim ozbiljnog pogleda. „Zavisi od tačke gledišta. U početku smo govorili o 300 godina, sada neki kažu 10, možda 30. Drugi misle da će trebati ceo vek. Teško je dati realnu prognozu. Samo u području Mikolajeva“, kaže Maksim vidno potresen, „ima 20.000 kontaminiranih područja. Imajte na umu: ne 20.000 hektara, već 20.000 područja, dakle mnogo, mnogo više hektara. “

Veliki poljoprivrednici

FAO ne pomaže samo malim poljoprivrednicima, onima koji uzgajaju useve za ličnu potrošnju, već i većim preduzetnicima. Jedan od njih je Denis Mikolajević, koji živi u Bilozirki, mestu koje je početkom devedesetih imalo 10.000 stanovnika. Nakon pada komunizma i ekonomske krize devedesetih, ostalo ih je 1.500, a do 2022. godine samo 300 stanovnika. I Bilozirka je bila pod okupacijom, a znakovi rata su svuda, čak i u Denisovom dvorištu, gde se vide ostaci raznih vrsta projektila, kamion poderan mecima i veliki porodični magacin potpuno razoren bombom.

Denis s nekoliko partnera upravlja sa 400 hektara zemlje; masterirao je iz poljoprivrede u Nemačkoj, a ima čak i diplomu iz teologije. Veliki je stručnjak, prati plodored, nadgleda navodnjavanje i procenjuje posledice urušavanja brane Harkova, koju su Rusi uništili 2023. godine. Od tada se ekosistem Mikolajevske i Hersonske oblasti promenio, plodna ravnica, zbog suše, rizikuje da se pretvori u stepu ili čak pustinju.

Otkako ogromna brana više ne postoji (njena površina je bila kao pola Srema u Srbiji), količina padavina se upola umanjila, a ekstremni vremenski uslovi, poput proletnih mrazeva i žarkih letnjih vrućina, su se pogoršali. Denis takođe prati i cene đubriva, koje su porasle zbog rata u Iranu, a FAO je tu da pomogne. Njegovo polje je već očišćeno i posejano. Rizici su brojni, i Denis to zna: front nije daleko, ruski dronovi koji pale polja pšenice kada je zrno zrelo i suvo, i promenljive cene žitarica – cene koje određuje globalna ekonomija, a ne ukrajinski poljoprivrednici. Obrada zemlje na jugu Ukrajine nije neophodna samo za rad i hranu: to je takođe, i pre svega, oblik borbe i otpora.

Moje putovanje s prijateljima iz FAO-a završava se u Mikolajevu. Autobusom se vraćam za Odesu, a odatle, iste večeri, krećem za Zaporožje.