„Rusija je u šaci Kine“: BBC analizira na čemu se zasniva i da li će trajati „ljubavna veza“ Moskve i Pekinga

„Ljudski organi se mogu kontinuirano transplantirati. Što duže živite, postajete mlađi, pa čak i postižete besmrtnost“, čulo se kako kaže Putinov prevodilac.

„Neki predviđaju da bi u ovom veku ljudi mogli da žive i do 150 godina“, čulo se kako odgovara Sijev prevodilac.

Bio je to prikladan razgovor za dva moćnika, koji su se međusobno opisali kao najbolji prijatelji i koji nakon ukupno 39 godina na vlasti ne pokazuju znake povlačenja.

Ovo je bio redak uvid u ono što je prilično pogrešno shvaćeno partnerstvo. Ovaj delić neplaniranog razgovora jedan je od retkih uvida u veoma tajnovit odnos.

Putin se ove nedelje vratio u Peking, što se poklapa sa 25. godišnjicom Sporazuma o dobrosusedstvu i prijateljskoj saradnji između Rusije i Kine.

Kada je američki predsednik Donald Tramp posetio Sija prošle nedelje, dočekala ga je ekstravagancija banketa sa zlatnim posuđem i poseta drevnom hramu. Putinova poseta deluje mnogo skromnije, sa malo informacija objavljenih unapred.

Portparol Kremlja rekao je da se nadaju da će čuti informacije iz prve ruke o sastanku Trampa i Sija.

Si je navodno prošle nedelje pomenuo Trampu ime svog prijatelja Putina, kada su dvojica lidera prošetala kroz Džongnanhaj, koji je obično zabranjen za strane posetioce, šaleći se o tome kako je Putin ranije posećivao političko utočište Pekinga.

Dok su se neki u Vašingtonu možda nadali da će Tramp moći da odvikne Peking od Moskve, takve nade deluju kao pusta želja, ukazuje u svojoj analizi BBC.

Kina i Rusija su poslednjih godina opisivale svoje veze kao „prijateljstvo bez granica“. Dakle, na čemu se to zasniva i da li će njihova ljubavna veza trajati?

Pod kineskim uslovima

Odnosi su veoma neujednačeni i svi sporazumi postignuti između dve zemlje verovatno će biti pod kineskim uslovima, kaže Aleksandar Gabujev, direktor istraživačkog centra Karnegi Rusija Evroazija centar. On naglašava: „Rusija je u potpunosti u šaci Kine i Kina može da diktira uslove.“

Ova dinamika se zadržava u mnogim sektorima, ne samo u ekonomiji. Kina je najveći trgovinski partner Rusije dok Rusija čini samo četiri odsto međunarodne trgovine Kine. Kina izvozi više nego bilo koja druga zemlja u Rusiju, a njena ekonomija je znatno veća od ruske.

Godine zapadnih sankcija postepeno su gurale Moskvu dublje u trgovinski angažman sa Pekingom. Tehnološki gigant Huavej, koji je sankcionisan od strane SAD, a takođe je bio primoran da napusti 5G mreže u Velikoj Britaniji nakon preispitivanja od strane britanske vlade, iskoristio je nedostatak zapadnih kompanija da postane ključni stub ruske telekomunikacione industrije.

Sa sve više isprekidanim vezama sa Zapadom, Kina je postala prva luka za stručnost, bilo tehnološku, naučnu ili industrijsku.

Od potpune invazije Rusije na Ukrajinu 2022. godine, Moskva je postala sve više zavisna od kineskih komponenti za svoju ratnu mašineriju. Nedavni izveštaj Blumberga otkrio je da Rusija uvozi više od devedeset odsto svoje sankcionisane tehnologije iz Kine, što je povećanje od deset odsto u odnosu na prethodnu godinu.

Rusija je veoma svesna rizika ove neravnoteže. U nedavnom komentaru koji je napisao Dmitrij Trenjin, predsednik ekspertske grupe Ruskog saveta za međunarodne poslove, pod naslovom „Ne klanjamo se nikome“, jasno je stavljeno do znanja da Rusija ne želi da bude vazalna država.

Govoreći o Kini, rekao je: „Neophodno je da održimo ravnopravnost u našim odnosima i da zapamtimo da je Rusija velika sila koja ne može biti mlađi partner.“

Moskva ima malo održivih alternativa Pekingu, kupcu koji nudi obim potražnje i tržišta koji su sastavni deo opstanka Rusije. Ako bi Kina smanjila svoju trgovinu sa Rusijom, s obzirom na prekid odnosa sa Zapadom, to bi značajno zakomplikovalo ciljeve ruske spoljne politike.

Međutim, velika prednost Moskve i zaštita od toga da je Peking pritiska jeste njena sposobnost da ne popušta.

Prema rečima Marćina Kačmarskog, predavača bezbednosnih studija na Univerzitetu u Glazgovu, Kina je svesna koliko je velika ova asimetrija i nije spremna da izazove bilo kakvu reakciju unutar Rusije ili među njenim elitama.

„Rekao bih da je rezime kineske politike prema Rusiji politika samouzdržanosti“, kaže on. „Kina ne pritiska Rusiju.“

Delimično je to zato što bi bilo nerazumno – Rusija možda jeste mlađi partner, ali je i ponosan.

Gabujev iz Karnegija kaže da čak i ako bi Kina pokušala da forsira Rusiju, ona „nije baš zemlja koja bi to odmah prihvatila“.

On navodi primer Sijevog putovanja u Moskvu 2023. godine, tokom kojeg je, kako se navodi, kineski predsednik pozvao Putina da ne koristi nuklearno oružje u Ukrajini. Samo nekoliko dana kasnije, ruska strana je objavila da će postaviti nuklearno oružje u Belorusiji, potez koji su neki videli kao namerno opiranje Moskve spoljnom pritisku i podsećanje sveta na njenu nezavisnost.

Ruski rat u Ukrajini može ga učiniti teretom na mnogo načina, ali je takođe i prednost za Peking dok razmatra svoje opcije za potencijalnu invaziju na Tajvan.

„Rusija donosi mnogo na sto u smislu nekih vojnih tehnologija, kao što je nišna oprema koju još uvek može da proda, i testiranje neke kineske opreme ili komponenti“, kaže Gabujev.

Rusija takođe ima ogromne energetske resurse koji su strateški važni za Kinu. Na konferenciji za novinare u maju, Putin je rekao da su dve strane veoma blizu „veoma značajnog koraka napred u saradnji u oblasti nafte i gasa“.

Moguće je da je mislio na gasovod „Snaga Sibira 2“, za koji su ruski gasni gigant Gasprom i Kineska nacionalna naftna korporacija navodno potpisali preliminarni sporazum nakon godina zastoja u pregovorima.

Gasovod će, ako bude izgrađen, biti prekretnica, isporučujući 50 milijardi kubnih metara ruskog gasa Kini preko Mongolije.

A za Kinu, dok kriza u Ormuskom moreuzu traje, čini se da se njeno sopstveno kockanje ruskom energijom isplaćuje. Ovo nije samo pitanje cena, već i garantovanja budućnosti kineske domaće energetske bezbednosti u sve turbulentnijem svetu.

Partneri, a ne saveznici

Kad god se čini da se Kina i Rusija razilaze, jednostavna istina u srži njihovog odnosa postaje jasna – nijedna zemlja ne sme da sledi drugu jer njihov odnos nije formalni savez.

Bobo Lo, bivši zamenik šefa misije u australijskoj ambasadi u Moskvi, kaže da je upravo ta strateška fleksibilnost, a ne krutost vojnog saveza, ono što daje partnerstvu otpornost.

„To nije savez, već fleksibilno strateško partnerstvo“, kaže on, ono koje je opstalo uprkos ponovljenim predviđanjima o njegovom kolapsu.

Zapadni analitičari su težili da prikažu partnerstvo Kine i Rusije na jedan od dva načina – ili kao „osovinu autoritarizma“, ujedinjenu uglavnom njihovom željom da poraze Zapad, ili kao krhko bratstvo, stalno na ivici kolapsa.

Ni jedno ni drugo ne odražava u potpunosti to kako je ovo postao integralni i sve teže zamenljiv odnos između dve susedne zemlje koje, uprkos svojim asimetrijama i razlikama, dele vitalne interese.

A Lo kaže da čak i ako bi se njihovi odnosi sa Zapadom poboljšali, dve zemlje imaju mnogo razloga da se slažu.

Ono što je glavno među njima jeste njihova zajednička granica od 4.300 km, koja je ranije bila granica zbog nesigurnosti. Zatim, tu su njihove komplementarne ekonomije – Rusija kao glavni izvoznik nafte, gasa i drugih sirovina, i industrijska ekonomija Kine koja joj pruža ogromno tržište. I ne može se ignorisati njihovo zajedničko protivljenje svetskom poretku kojim upravljaju SAD.

Za razliku od zapadnih zemalja koje sankcionišu i kažnjavaju na osnovu različitih vrednosti, uključujući ljudska prava, Rusija i Kina ne donose sud o postupcima druge strane. Navodi koji se iznova ponavljaju o kršenju ljudskih prava velikih razmera u regionu Sinđang u Kini, što Kina poriče, i smrti ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog učinili su neke zapadne zemlje opreznijim u vezi sa angažovanjem sa tim zemljama, ali Moskva i Peking previđaju ova pitanja.

„Oni se ne kritikuju zbog Sinđanga, trovanja Navaljnog iz Rusije i tako dalje“, kaže Gabujev. „Na istoj su talasnoj dužini po mnogim pitanjima lokalnih samouprava u UN… što stvara organski simbiotski odnos.“

Postoji i duga tradicija poboljšanja odnosa između zemalja, dodaje on. „Ovaj trend ka pragmatičnijem odnosu… seže do sovjetskog sistema Andropova, Černjenka, Gorbačova, Jeljcina“, kaže on. „I mislim da su i Kinezi bili isti.“

Što se tiče toga da li će ljubavna veza potrajati, kineski analitičar koji je želeo da ostane anoniman priznao je da je javno predstavljanje odnosa Kine i Rusije kao nerazdvojnog para od strane obe zemlje delimično bilo performativno, usmereno na projektovanje jedinstva i stabilnosti.

U stvarnosti, ovo je korisno političko sredstvo za ublažavanje povremenih razlika u interesima. Iako se obe vlade protive onome što smatraju „zapadnom hegemonijom“, njihovi pristupi ovome mogu se razlikovati. Rusija, sugeriše analitičar, želi da izgradi svetski poredak koji u potpunosti zaobilazi SAD, ali Kina ostaje opreznija i pragmatičnija. Često se smatra da Peking izbegava donošenje ishitrenih odluka i daje prioritet strpljenju i postepenim dobicima kako bi se osigurali dugoročni rezultati.

Ukazali su na reakciju Kine na akcije SAD u Iranu, rekavši da je Peking bio umeren u svom odgovoru i da nije otkazao svoje pripreme za Trampovu posetu.

„Ovo jasno pokazuje spremnost Pekinga da ne provocira i da ne zatvara vrata“, dodali su. Kina, rekli su, i dalje želi da održi otvorenu komunikaciju sa Vašingtonom i da izbegne nepotrebne provokacije – što je znatno drugačiji pristup od ruskog.

Ljudska strana

Partnerstvo se često razmatra kroz prizmu geopolitike i bezbednosti, ali drugi ključni faktor je dubina veza između ljudi dva društva.

Od vrha nadole, Putin i Si su pokušali da projektuju nenadmašno prijateljstvo između njih dvojice. Ovo je Putinovo 25. putovanje u Kinu i ruske birokrate će verovatno više komunicirati sa svojim kineskim kolegama nego sa zvaničnicima iz drugih zemalja.

Uprkos drugarstvu na najvišim političkim nivoima, Čarls Parton, bivši britanski diplomata u Kini, ciničan je u pogledu prirodnog kulturnog afiniteta između običnih Kineza i Rusa.

„Da li Kinezi žele da studiraju u Moskvi i da se nasele u Moskvi i kupe stanove u Moskvi? Ne“. On veruje da, ako im se pruži izbor, Rusi više vole da investiraju na Zapadu i kupuju stanove u Parizu ili Londonu ili na Kipru nego, recimo, u Pekingu.

S tim se ne slažu svi. Gabujev tvrdi da međuljudska komunikacija brzo raste, delimično zbog zapadnih sankcija i strože evropske vizne politike koja gura Ruse ka Kini.

Rusima je postalo mnogo lakše da putuju u Kinu. Uzajamni bezvizni režim znači da se za samo nekoliko sati može uhvatiti bilo koji od nekoliko dnevnih letova iz Moskve do većih kineskih gradova.

Rusi sve više koriste kineske telefone i voze kineske automobile, još više nakon zapadnih sankcija protiv Moskve.

„Dakle, međusobna povezanost, putovanje bez viza i lakoća plaćanja i navigacije čine Kinu mnogo bližom nego što je nekada bila“, kaže Gabujev. „A onda svi programi razmene, stipendije, zajednički istraživački programi zbližavaju dva društva“.

Iako sve veći disbalans u odnosima između Moskve i Pekinga predstavlja dugoročnu slabost, svaka predviđanja o kolapsu deluju nategnuto, barem kratkoročno.

Uprkos njihovim razlikama u mišljenju, Lo kaže da „kinesko-rusko partnerstvo ostaje otporno“. „Obe strane prepoznaju da je previše važno da bi propalo, posebno imajući u vidu da nema održivih alternativa za nastavak saradnje.“