Kako je Amerika pokoravala svet

„Život, sloboda i težnja za srećom“ bili su „neotuđiva prava“ istaknuta u Deklaraciji o nezavisnosti kojom su osnivači Sjedinjenih Američkih Država 4. jula 1776. proglasili nezavisnost od Velike Britanije.

Tokom proteklih 250 godina, američke vlade tvrdile su da su očuvanje tih ideala demokratije, ljudskih prava i temeljnih sloboda glavni pokretači spoljne politike zemlje.

Međutim, Amerikanci sve više sumnjaju u to da li su Sjedinjene Države ostale verne vrednostima na kojima su utemeljene. U istraživanju sprovedenom 2024. godine, 72 odsto ispitanih Amerikanaca složilo se s tvrdnjom da je „demokratija u SAD nekada bila dobar primer, ali poslednjih godina to više nije“.

DW je analizirao kako su se tokom 250 godina menjali ciljevi i metode američke spoljne politike te pokazao kako su američke vlade u tom dugom razdoblju sve češće ostvarivale svoje ciljeve vojnom silom, nego diplomatijom.

Američka vojna moć nadjačala diplomatiju

Politikološkinje Monika Dafi Toft i Sidita Kuši zabeležile su više od petsto američkih vojnih intervencija tokom poslednjih 250 godina, pokazujući time kako su se SAD sve više oslanjale na vojne intervencije.

„Dok su SAD u prošlosti mnogim svojim suparnicima pripisivale racionalnost, nakon 11. septembra (2001. prim. red.) činilo se da je to uverenje o racionalnosti njihovih neprijatelja nestalo“, rekla je Kuši, docentkinja na koledžu Maunt Holiok.

„Tada se pojavila ideja: ‘Ako s neprijateljima ne možemo razgovarati, ako u komunikaciji s njima ne možemo koristiti diplomatiju, jedino što nam preostaje je nasilje – odnosno upotreba sile’“, rekla je Kuši. „Uz znatno povećan budžet Ministarstva odbrane i istovremeno smanjenje budžeta Stejt departmenta nakon 11. septembra dogodilo se sledeće: ako vam je jedini alat čekić, svaki problem izgleda kao ekser.“

Iako je Latinska Amerika od početka 19. veka najčešće bila poprište američkih intervencija, poslednjih decenija zemlje Azije, uključujući Bliski istok, postale su sve važnije područje američkih vojnih intervencija.

„Naši podaci jasno pokazuju pomak američkih intervencija prema Bliskom istoku, severnoj Africi i podsaharskoj Africi“, rekla je Kuši. „To se velikim delom može objasniti globalnim ratom protiv terorizma nakon 11. septembra. Može se objasniti i sposobnošću SAD da projektuju svoju moć kao jedina supersila.“

I Balkan američko područje interesa

Nisu se menjala samo područja interesa, nego i sami ciljevi. Kuši je pojasnila da su devedesete godine bile „razdoblje humanitarnih intervencija u američkoj spoljnoj politici: proširenje nacionalnog interesa na borbu protiv najtežih zločina protiv čovečnosti širom sveta – na Balkanu, u Somaliji i drugde. Mnoge intervencije iz naše baze podataka pokazuju da su druge države pozivale SAD na vojnu intervenciju“, rekla je Kuši.

Nakon devedesetih, a posebno od 2001. godine, prema podacima koje su prikupile Kuši i Toft, „održavanje ili uspostavljanje vlasti stranih režima“ postali su jedan od glavnih motiva američkih vojnih intervencija.

Samo ova 2026. godina ponudila je dva primera američke vojne intervencije s ciljem uklanjanja vlasti: otmicu venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura i pokretanje rata protiv Irana u februaru.

Istovremeno, drugi cilj pokazuje suprotan trend. Dok je u ranijem razdoblju upotreba vojnih intervencija radi „zaštite ekonomskih interesa“ bila najvažniji cilj, njen značaj nakon Drugog svetskog rata postepeno je opadao.

Ostvarivanje ekonomskih interesa diplomatijom

To ne znači da ekonomski interesi više nisu bili važni ili vredni zaštite, nego se čini da se promenila strategija njihovog ostvarivanja. Posebno od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka, američka vlada sve je češće sklapala trgovinske sporazume, kako pokazuju podaci projekta Measuring American Diplomacy politikologa Kalvina Trala i Meta Malisa.

„Diplomate su vrlo uspešne u promovisanju izvoza kada za to imaju dovoljno sredstava i ljudi“, rekao je Tral, docent politikologije pri Univerzitetu Kolumbija. „Vrlo su uspešni i u pregovorima o investicionim sporazumima te u rešavanju trgovinskih sporova.“

Tral kaže da se Sjedinjene Države manje angažuju u zemljama u kojima vlada nije prepoznala značajan ekonomski interes: „Trenutno nemamo ambasadore u zemljama poput Bolivije, Pakistana ili Malavija. Pogledate li posebno afrički kontinent, videćete da SAD tim odnosima često pristupaju nedosledno. No zemlje koje su važna odredišta američkog izvoza i važne za američke multinacionalne kompanije, uvek će dobijati stalnu pažnju, bez obzira na to koja je administracija na vlasti.“

Prema podacima koje su prikupili Tral i Malis, broj novih američkih međunarodnih ugovora opada još od osamdesetih, i za vreme republikanskih i za vreme demokratskih administracija.

SAD gotovo uvek određuju uslove

Američki predsednici sve su češće davali prednost izvršnim sporazumima koje sklapaju s drugim šefovima država umesto međunarodnim ugovorima koje mora da potvrdi Kongres. No i broj takvih sporazuma takođe opada, a posebno je to bio slučaj tokom poslednje decenije.

To se podudara s još jednim trendom: Sjedinjene Države sve češće istupaju iz multilateralnih sporazuma. Tral i njegove kolege uočili su da američke vlade od osamdesetih radije sklapaju bilateralne, često ekonomske sporazume.

„Kod bilateralnih sporazuma snažnija država u partnerstvu – a u slučaju Sjedinjenih Američkih Država to je gotovo uvek upravo SAD – određuje uslove sporazuma“, rekao je Tral.

„Posebno uočljivo kod sadašnje administracije je što, za razliku od prethodnih, više ni deklarativno ne podržava takozvani liberalni međunarodni poredak ili poredak utemeljen na vrednostima“, rekao je Tral. „Predsednik Donald Tramp će radije otvoreno reći: ‘Ovde smo zbog svojih finansijskih interesa.’“

Tral i Malis utvrdili su da Sjedinjene Države nikada nisu imale toliko nepopunjenih mesta ambasadora kao danas. To bi SAD moglo dovesti u nepovoljan položaj.

„Sve je više naučnih istraživanja koja pokazuju koliko su važni ne samo ambasadori nego i diplomate nižih nivoa u ostvarivanju ciljeva koje države žele da postignu. Ono što danas vidimo istorijski je nedovoljno ulaganje u birokratske kapacitete potrebne za ostvarivanje međunarodnih ciljeva.“

Štaviše, to bi moglo dovesti i do većeg broja sukoba jer je politikolog Met Malis utvrdio da je veća verovatnoća da će SAD ući u vojni sukob sa zemljama u kojima nema ambasadora.

„Čini se da se ravnoteža između instrumenata državne politike u Sjedinjenim Državama pomerila u korist vojnih sredstava“, rekla je Kuši. „To nije nužno korisno ni za bezbednost SAD, ni za globalnu bezbednost.“

Amerikanci sve nezadovoljniji položajem SAD

U istraživanju koje je u aprilu sproveo vašingtonski centar Pju, 62 odsto američkih ispitanika izjavilo je da nema poverenja u to da Donald Tramp mudro koristi vojnu silu ili donosi dobre odluke u spoljnoj politici.

To se uklapa u dugoročniji trend. Američki institut za ispitivanje javnog mnjenja Galup od početka šezdesetih ispituje Amerikance koliko su zadovoljni položajem SAD u svetu. Nakon rekordnih 71 odsto iz 2002. godine, danas je samo 38 odsto odraslih Amerikanaca zadovoljno položajem zemlje.

Čini se da je i nedavna istorija promenila način na koji druge zemlje gledaju na SAD. Istraživanja Pjua iz 2025. godine i nevladine organizacije Alijansa demokratija sprovedena ove godine pokazuju da se međunarodni ugled SAD pogoršao u odnosu na prethodne godine.

Prema podacima organizacije Alijansa demokratija, ugled Sjedinjenih Američkih Država poboljšao se u samo tri od 48 obuhvaćenih zemalja: Izraelu, Rusiji i Kini.