Kako jedan stari sporazum ograničava NATO u Crnom moru

Sada, više od četiri godine nakon ruske invazije na Ukrajinu, Crno more je postalo jedna od ključnih bezbednosnih granica Evrope. Ipak, ono je trenutno „prilično prazno kada je reč o ratnim brodovima“, izjavio je za Dojče Vele Tomas de Val, viši naučni saradnik Karnegi Evropa.

To je, kako kaže, „malo paradoksalno“. Da bismo razumeli taj paradoks, moramo najpre pažljivije da pogledamo mapu.

Crno more okružuje šest zemalja: Turska, Bugarska, Rumunija,Gruzija, Ukrajina i Rusija. Prve tri države su članice NATO, a preostale tri nisu. Da stvar bude komplikovanija, dve od ove poslednje tri zemlje međusobno ratuju.

Usko grlo za manevrisanje

Pristup Crnom moru vodi kroz jedno jedino, usko grlo. Da bi tamo stigao, brod koji dolazi iz Sredozemnog mora mora da prođe kroz moreuz Dardanele i Bosfor, koji je u samom srcu najveće turske metropole – Istanbula.

Na svom najužem delu Bosfor je širok svega 700 metara. Poređenja radi, Ormuski moreuz na svom najužem delu širok je oko 33 kilometra.

Upravo ovo geografsko usko grlo čini Crno more „tačkom ekonomskog gušenja“, kaže De Val. „Onaj ko kontroliše turske moreuze, u određenoj meri kontroliše i trgovinu kroz Crno more, a ima i ogromnu vojnu prednost.“

Rusija takođe ima poseban interes u Crnom moru, tvrdi Darija Isačenko, gostujuća saradnica u Nemačkom institutu za međunarodne i bezbednosne poslove.

„Snažna vojna pozicija u Crnom moru za Rusiju nije cilj sam po sebi, već sredstvo za ostvarivanje njenih geopolitičkih ambicija izvan tog regiona, kao i za jačanje njenog statusa velike sile.“

Drugi deo ove jednačine vraća nas na sporazum potpisan pre tačno 90 godina.

Sporazum koji je od Turske napravio čuvara kapije

Predstavnici desetak zemalja okupili su se 20. jula 1936. u švajcarskom gradu Montreu kako bi rešili dugogodišnju dilemu: kako – i ko – treba da upravlja ovim vitalnim vodenim putevima?

Oni su usvojili Konvenciju iz Montrea, sporazum koji je suštinski vratio suverenitet Turske nad Dardanelima i Bosforom. Ovo je usledilo nakon godina međunarodnog nadzora, koji je uspostavljen posle poraza Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu.

Pregovori su rezultirali dokumentom od skoro 30 stranica, koji je postavio pravni okvir koji turskim moreuzima upravlja i dan-danas. Sporazum drži moreuze otvorenim za putnički i komercijalni saobraćaj tokom mirnodopskog perioda – što je od ključnog značaja za ovu važnu trgovinsku rutu.

Kada je reč o vojnim brodovima, crnomorskim državama je dozvoljeno da relativno slobodno pomeraju svoje ratne brodove kroz moreuze. Svaka mornarica izvan ovog regiona suočava se sa ograničenjima u pogledu veličine svoje flote, tonaže i dužine boravka u tom moru – koji tokom mirnodopskog perioda ne može biti duži od 21 dana.

Posebna pravila za ratno stanje

Tokom rata ova pravila postaju još stroža. Kada Turska nije strana u sukobu, ratnim brodovima bilo koje nacije koja učestvuje u borbama nije dozvoljen prolaz kroz moreuze – što je klauzula koja ima dalekosežne posledice po region od februara 2022. godine.

Ovaj specifičan sistem prava pristupa zadržava tursku vladu na veoma moćnoj poziciji. „Najprivilegovanija crnomorska država je sama Turska“, rekla je Isačenko.

To takođe pomaže da se objasni zašto NATO ne održava stalno prisustvo u Crnom moru – za razliku od drugih voda kao što su Sredozemno ili Severno more. „Za NATO, Montre je ograničenje“, istakla je Isačenko. „Za Tursku, to je instrument za održavanje ravnoteže u Crnom moru.“

Rat u Ukrajini – test Konvencije iz Montrea

Kada je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu krajem februara 2022. Konvencija iz Montrea se nesumnjivo suočila sa svojim najvećim testom u poslednjih nekoliko decenija.

Nekoliko dana nakon što je počela vojna operacija, Turska se pozvala na član 19. ovog sporazuma, koji se primenjuje u ratno vreme i ograničava prolaz kroz moreuze vojnim brodovima koji pripadaju zemljama uključenim u sukob.

Suštinski, od tog trenutka pa nadalje, ni Rusija ni Ukrajina nisu mogle slobodno da pojačaju svoje pomorske snage u Crnom moru – uz jedan izuzetak: ratni brodovi čija je matična luka registrovana u Crnom moru mogli su da se vrate u svoju bazu.

„Mislim da su Konvencija iz Montrea i politika Turske na početku rata bile apsolutno ključne za opstanak Ukrajine“, izjavio je Tomas de Val za DW.

On tvrdi da je to sprečilo Rusiju da doda još plovila svojoj Crnomorskoj floti, navodeći da je „do 30 ruskih brodova ostalo napolju“. To je, kako je dodao, doprinelo tome da Ukrajina zadrži „prednost u Crnom moru“.

Ta ograničenja su takođe mogla da istaknu i to koliko se samo ratovanje promenilo, s obzirom na to da se Ukrajina okrenula dronovima i drugoj modernoj tehnologiji koja nije obuhvaćena dokumentom iz 1936. godine.

„Ukrajina nije gradila vojne brodove“, kaže Julijan Kifu, rumunski analitičar spoljne politike. „Ona je prosto prešla na novu generaciju napada“, dodao je on.

Ovaj pomorski sporazum je takođe ograničio opcije koje su na raspolaganju pristalicama Ukrajine na Zapadu. Ujedinjeno Kraljevstvo je 2024. godine doniralo Ukrajini dva lovca mina, koji nisu mogli da uđu u Crno more, saopštilo je britansko Ministarstvo odbrane. Brodovi su ostali usidreni u Portsmutu, na jugu Engleske. To je bilo zato što ih Turska smatra „ratnim brodovima“, objašnjava De Val.

Za De Vala ovo ilustruje širi pristup Turske: „To je veoma pažljivo osmišljena strategija“, rekao je on, „u kojoj Turska u osnovi poručuje drugim članicama NATO: ‘Ostavite nas na miru u Crnom moru, mi ćemo se pobrinuti za to.’“

Ključ trajne važnosti ove konvencije mogao bi biti u tome što je države već dugo priznaju. „Turska je osmislila aranžman, režim kojim Rusija nije naročito zadovoljna, ali ga prihvata, a to je veoma važno“, primetio je on.

U vreme kada je međunarodni poredak zasnovan na pravilima pod sve većim pritiskom, Konvencija iz Montrea se izdvaja kao redak primer multilateralnog diplomatskog mehanizma koji se i dalje poštuje i primenjuje 90 godina nakon što je potpisan.

Kako se NATO prilagođava?

Geografija turskih moreuza – uz njihovu složenu upravnu strukturu – navela je NATO da preispita način na koji može da deluje u ovom regionu. Ovo pitanje povremeno stvara i izvesne tenzije među članicama Alijanse: „U Crnom moru“, objašnjava De Val, „Turska se u velikoj meri vodi principom: prvo Turska, pa tek onda NATO.“

Ova bezbednosna logika je, prema njegovim rečima, oblikovala i tursku poruku zapadnim saveznicima: „Ne želimo da vaše stalno prisustvo u Crnom moru, ali Rumunija i Bugarska dele to crnomorsko vlasništvo, pa možete njih da podržite.“

Kao rezultat toga, veći fokus je stavljen na ove dve države, članice NATO od 2004. godine. Međutim, pojedini stručnjaci ostaju sumnjičavi: „Vojne sposobnosti Bugarske i Rumunije“, kaže Kifu, „jedva da prevazilaze njihove kapacitete za odbranu sopstvenih teritorija.“

Uprkos tome, on tvrdi da Rumunija „pokušava da unapredi svoje sposobnosti izgradnjom brodova“, kao i kupovinom vojne opreme, sa ciljem da „učvrsti svoje prisustvo u Crnom moru“.

Jedan od primera je planirano proširenje vazduhoplovne baze „Mihail Kogalničanu“ u blizini rumunske luke Konstance. Očekuje se da će vlada Rumunije potrošiti 2,5 milijardi evra kako bi je transformisala u najveću vojnu bazu NATO u Evropi – veću i od Ramštajna, najveće američke vojne baze u Nemačkoj i Evropi.

POčetkom jula, region se ponovo našao u centru pažnje kada su se lideri država članica NATO sastali u Ankari, na svom godišnjem samitu. Tom prilikom su Turska, Rumunija i Bugarska najavile formiranje trilateralne operativne grupe za čišćenje mina, sa ciljem da se zaštiti podvodna infrastruktura.

Šta čeka ovaj 90 godina star sporazum?

Konvencija iz Montrea je „prilično arhaičan dokument“, izjavio je De Val za DW, ukazujući na činjenicu da se u njemu i dalje pominje Društvo naroda – prethodnica Ujedinjenih nacija koja je prestala da postoji pre 80 godina. „Ali mislim da niko ne želi da ga dira“, dodao je on, izražavajući bojazan da bi to „otvorilo svojevrsnu Pandorinu kutiju u trenutku kada bi o svim pitanjima moralo ponovo da se pregovara sa Rusijom“.

„Za Tursku“, kaže Isačenko, Montre „takođe spada u red osnivačkih ugovora Turske Republike“. Pored svoje uloge sporazuma o pomorskom pristupu, on odražava ključne interese Turske: „suverenitet, bezbednost i status“, dodala je ona. Stoga, dovesti Montre u pitanje znači preispitivati, menjati i ugrožavati te ključne interese.

Bezbednosni analitičar Kifu naglasio je da „nije revizionista“ i da veruje da konvencija treba da ostane na snazi dokle god traje rat u Ukrajini. „Ali nakon rata“, rekao je on, „trebalo bi veoma jasno da preispitamo kako se sporazum primenjuje na naše saveznike u NATO“.

Pitanje kako tačno Turska tumači i primenjuje klauzule ovog sporazuma, za njega ostaje bolna tačka.

„Nemate drugog izbora osim da sarađujete sa Turskom“, ključna je poruka koju je De Val poneo sa nedavnog samita NATO u Ankari. „Ne možete da radite bez nje“, rekao je on, nazivajući je najjačom silom u Crnom moru.

Tokom proteklih devet decenija, Konvencija iz Montrea je nadživela ratove, lidere i čitave generacije. I sve dok ona traje, Turska ima glavnu reč na crnomorskoj kapiji.