Poslednji susret sa umetnikom Draganom Papićem u staračkom domu na obodu grada: Velika bela vrana

Mislio je umetnički i hteo da od „svog mozga načini umetničko delo“ (njegove reči).

Tako je i radio, sve i svašta („Ja živim svoj rad, svoju umetnost“), uz neizbežni foto-aparat od koga se nije odvajao, s naočarima-teglama, često bosonog sa papučama i pletenom korpom za pijacu u ruci.

Živeo je sam u svom krcatom Umetničkom muzeju (UM) u Palmotićevoj ulici, koji su mnogi opisali kao najzanimljiviji izložbeni prostor u Beogradu (dobio je 2003. i nagradu Oktobarskog salona za taj „rad“). Nije uspeo da izdrži svoju genijalnost.

Poslednji veliki projekat bila mu je PLJUS lista (2005–2006), virtuelni „prostor ljubavi i slobode“, u kom su ljudi pisali svoje privatne istorije, a Papić ih svakodnevno prosleđivao elektronskom poštom stotinama ljudi iz sveta srpske kulture. Lista je nakon početne aktivne faze izgubila na snazi, Papić je suzio broj primalaca i utonuo u depresiju.

Bio sam da ga posetim u domu za stare na obodu Beograda, na Smederevskom putu, pre 4–5 meseci (tu ga je, kaže, smestila majka, devedesetogodišnjakinja). Pitam ga telefonom šta da mu donesem. Kaže, rusku salatu i koka-kolu.

Donosim mu rusku salatu i koka-kolu. Živeo je u zaključanom delu Doma, na poslednjem spratu. Seli smo za sto u produžetku hodnika, razgovarali pola sata. Dosta dobro je delovao, govorio trezveno, ali je bio pomalo bez energije i povremeno je iskakao sa starim traumama da ga neko prati i sl.

„Jel ti dobro u sobi?“, pitam.

„Jeste“, kaže, „ali nemam televizor… Pitaj one u Upravi da me premeste u sobu sa ovim… ubicom“, pokazuje prema obližnjem zidu, „znaš, bolje bi mi bilo s njim, ok je čovek.“

„Dobro“, kažem, „pitaću. Izlaziš li napolje?“

„Ma jok“, kaže, „ovde nas zaključavaju.“

„Pa šta radiš preko dana?“

„Ništa, zurim u plafon.“

Ali nije tražio da izađe iz Doma jer nije mogao da nađe način da živi sam. Posle pola sata razgovora kao da se umorio, a to je za njega bilo neobično (ranije je znao da govori i po pet-šest sati bez prestanka, telefonom ili uživo). Sad je nekako bio splasnuo, kao da ga te njegove priče (a i moje) više nisu zanimale.

„Uzimaš li neke lekove?“, pitao sam.

„Ma, kljukaju me“, odmahnuo je rukom.

Kasnije sam sišao u prizemlje i otišao do Uprave, primila me je simpatična socijalna radnica, a kada sam joj ispričao za televizor i premeštanje u drugu sobu, rekla je da svaka soba ima televizor i da „korisnici“ mogu da izađu kad hoće.

„Eto, vodite ga kad god želite“, rekla je.

Rekla je i da je nekoliko meseci pre toga sve zidove svoje sobe išarao crnom farbom. I da ga je majka izvela pre godinu dana, ali da su se posvađali kod nje u stanu, pa je hteo da skoči kroz prozor.

„Došla je policija i vratila ga u Dom“, rekla je.

„On je izvanredan umetnik“, rekao sam.

Pogledala me je začuđeno i osmehnula se.

Kad sam se vratio kući, zazvonio je telefon.

„Ej, znaš“, rekao je, „bacio sam onu rusku salatu u ve-ce šolju.“

„Ok“, rekao sam.

Čuli smo se još nekoliko puta narednih nedelja, a onda mu je telefon postao nedostupan. Zvao sam upravu Doma, pitao šta se dešava sa Draganom Papićem, rekli su da je sve u redu i da ne znaju zašto mu je telefon isključen. Posle toga više se nismo čuli.

„Ja sam bela vrana“, rekao je jednom prilikom, „moj karakter je moja sudbina.“