Sve je počinjalo kod Papa: Sećanje na Dragana Papića, fotografa i hroničara Novog talasa

Dragan Papić se muvao po gradu, sa cvikerima kao iz „Bluz bradersa“, ogromnim bakenbardima ala Elvis Prisli, šeširom iz serije „Kuda idu divlje svinje“.

Imao je dobra leđa, dete iz dobre kuće, sa vezama u omladinskoj štampi i ozbiljno dobrim fotografskim aparatom.

To je vreme o kome se najviše piše, vreme novog talasa u muzici, umetnosti, pozorištu i prostor koji je bio otvoren za neke druge klince – SKC.

Bila je to marginalna subverzivna grupa na koju niko nije obraćao pažnju, drug Tito se tek upokojio, kupovali smo na markice, nestašica benzina, vozilo se na par-nepar tablice i Predsedništvo SFRJ je gasilo vatru u državi koja je ostala bez autokrate.

Kreativnost i inspiracija Papova bila je vanvremenska.

Iz bogate kuće, prvi je imao svoju gajbu na obali Dunava, u prvim zgradama na 25. maju, i svi su kao po komandi blejali kod njega.

Aparat je uvek bio spreman i škljocao, ko zna kolika je dokumentacija njegovih filmova.

Jednostavno, sve što padne nekom na pamet sutradan je bilo u novinama, omladinska štampa je objavljivala sve što Pap ponudi, nisu ga urednici kapirali, oni su bili provereni kadrovi Univerzitetske konferencije, Saveza omladine i možda karijeristi iz štaba pionira.

Pola veka kasnije o ovom vremenu se pričaju bajke, ljudi menjaju biografije, a Pap je nestao negde u svojim putovanjima, nije se bavio svojim prvenčetom „Dečaci kao…“

Teško je bilo svima koji su ga poznavali da razumeju u kom je pravcu krenuo, živeo je u stanu koji je bio muzej starudije, kad i svratiš kod njega nisi mogao da prođeš lako, oficirske uniforme, stotine Stojadinki i Stojadina, gumenih kasica za štednju Beogradske banke.

Sve iz kontejnera on je nosio kući u pletenoj korpi za pijacu, pričao o nekim svemircima, zaverama koje su svemirske, živeo je u nekom svom svetu i s godinama postao sasvim neprilagođen u socijalnom smislu.

Mnogo njegovih ideja iz ranih osamdesetih prisvojili su neki drugi ljudi, on je to poglavlje davno završio, nije hteo o tome da priča ni sa ekipom blejača iz svog stana.

Danas, kada se negde konačno smirio, ostaje samo da ponavljamo svima da to je Papova fotka, da to je on prvi smislio i da, drage njegove devojke, ćerke, bio je veliki, divan, pozitivan lik bez koga ovaj grad i ona Juga ne bi bili takvi da nije bilo njegove ideje, on je za novi talas i osamdesete bio Arhimedova „Eureka“.