Vladimir Tagić: Naš režim je opasan narko kartel, moramo ozbiljno da se borimo koliko god trajala ta borba

Hrvatsku premijeru koja je održana u petak, drugog festvalskog dana u Istarskom narodnom kazalištu, potom i u subotu, pratilo je značajno interesovanje publike i akreditovanih novinara iz regiona, ali i filmskih stvaralaca, učesnika Pule.

Vladimir Tagić je ovde prisutan i kao mentor, u novom programu Pula Pro „Soba autora” (trodnevni radionički program posvećen procesu pisanja scenarija za filmske i TV igrane projekte prema konceptu kreativne saradnje writer’s rooma), zajedno sa rediteljem i scenaristom Goranom Stankovićem, s kojim je potpisao neke od najnagrađivanijih i najcenjenijih serija koje su imale i ogromnu gledanost u regionu (“Sablja”, “Jutro će promijeniti sve”).

Stanković se, inače, kao i Tagić, u programu Manjinske koprodukcije takođe takmiči za Zlatnu arenu, njegova drama „Oče naš“ imala je sinoć premijernu projekciju u predponoćnom terminu u Areni, i zanimljivo je da je deo publike, uprkos strašnom nevremenu i kiši, ostao da ovaj film, s Borisom Isakovićem u glavnoj ulozi, odgleda do kraja.

U razgovoru za Danas Tagić govori o ovogodišnjoj Puli, zadovoljstvu interesovanjem publike za „Yugo Floridu“, odličnim kritikama koje je dobila…, ali i o tome koliko se situacija drastično promenila kod nas od vremena kada je snimao ovu dramu, a ona je u jednom „sloju“ snažna kritika našeg društva…

Ove godine ste jedan od najzastupljenijih filmskih i TV autora, kako vaša generacija doživljava Pulu?

– Prvi put sam na festivalu, ranijiho godina sam dolazio u Pulu samo turistički, i za mene je ovo sada jako velika čast. Nisam neko ko je proživeo ovaj festival „iz prve ruke“, previše sam mlad, i nisam imao priliku da osetim šta je Pula bila za kinematografiju bivše Jugoslavije, ali sam mnogo slušao o tome, i znam koliko je taj festival bio krucijalan i važan za jugoslovensku filmsku umetnost.

Sećam se nekih stvari koje su naši profesori pričali, da je filmskim autorima Pula bila važnija od Berlina ili Kana, i prvi put sada imam priliku da to sam iskusim, što mi je jako drago. Imali smo zaista divnu reakciju publike na premijeri „Yugo Floride“ u INK i divno iskustvo, atmosfera je bila fascinatna, iako nismo imali projekciju u Areni. Ali, bio sam na otvaranju festivala, i imati film pred skoro pet hiljada ljudi je aista nešto posebno.

U ovih godinu dana „Yugo Florida je ostvarila značajan uspeh i vrlo emotivne reakcije publike svuda gde se prikazivala. Da li ste to možda očekivali?

– Kada je film u pitanju, imate nekakve nade i čežnje kojima težite, i onda ne dobijete baš to, ali dobijete nešto drugo što niste očekivali. Na primer, mislim da su reakcije publike daleko pozitivnije nego što smo mi mislili da će biti, jer smo smatrali da će zbog tematike i atmosfere žanra filma, jer ova priča nije laka manji broj ljudi to želeti da gleda u bioskopima.

Ispostavilo se, međutim, da nismo u pravu, i u tom smislu nas jeste ovaj film iznenadio, i to je uvek zanimljivo. Jer, mislite da znate kako izgleda pejzaž ispred vas, a zapravo vas to nekad iznenadi jer je drugačije.

Film je porodična drama motivisana vašim ličnim iskustvom sa ocem, u jednom drugom sloju je i snažna socijalna drama i kritika društva u kojem živimo, a od trenutka kada ste je snimali situacija se još drastičnije promenile. Kako to komentarišete?

– Moja želja je bila da taj film bude višeslojan, u smislu da zagrebe po raznim nekim stvarima – da priča o usamljenosti, da priča o ljubavi, o odnosu oca i sina, o porodičnim odnosima, o usamljenosti na nekom višem nivou…. Ali i da bude i jedna za mene jako važna socijalno – društvena kritika zemlje u kojoj živimo, koja je pogrešna na mnogo nivoa.

Jedan je taj socijalno – zdravstveni, ta otuđenost, hladnoća i nebriga društva o ljudima koji su celog života stvarali u tom društvu i bili njegov deo, a to društvo ih je na kraju, kad im je bio najpotrebnije, izneverilo. Ja sam imao osećaj da je ovaj sistem izneverio mog oca, da ga je izdao. On nije mogao da se izleči, ali nije suština što je njegova bolest bila neizlečitav nego u tome da jednom čoveku oduzeto dostojanstvo.

Naše društvo i naš sistem su, nažalost, na kraju života oduzeli dostojanstvo mom ocu, i to je ono što mi je bilo najteže i najtužnije – nisu ga tretirali kao čoveka nego kao brojku koju hoće da skinu sa svog „spiska“ što je moguće brže. I to se, nažalost, dešava skoro svim ljudima kod nas, a to nije zaslužio ni jedan čovek, pogotovu moj otac koji je bio veliki zaljubljenik u Jugoslaviju i u svoju zemlju Srbiju.

Mi smo „Yugo Floridu“ snimali 2023, a 2024. se desila tragedija u Novom Sadu i nakon toga su se stvari ogolele do krajnosti – mogli smo da se uverimo u surovu istinu gde živimo i ko vlada našim društvom i našim životima. To smo znali i pre novosadske tragedije, svi smo negde bili svesni toga da je svaki sistem vrednosti porušen, da su institucije, zakoni poništeni, da je korupcija glaavna pouga svega ali, nažalost, nismo reagovali.

Pogibija šesnaestoro ljudi, uglavnom mladih i dece, ogolela je suštinu. I što je najgore od svega, ovaj režim i dalje, iznova i iznova, i nakon ove tragedije, pokazuju svoje sve strašnije i bahatije lice. Malo je reći da sam ja zaista frapiran stepenom njihove bezočnosti, stepenom zla koje ti ljudi pokazuju prema svakom čoveku koji se iole usudi da kaže pa ovo nije u redu što radite, stanite malo.

Kako objašnjavate toliko zlo?

U našoj vlasti ne postoji ni minimum ljudskosti prema sopstvenim građanima, to se pokazuje iz dana u dan. U tom krimi hororu koji živimo ti ljudi ni u jednom trenutku nisu ni pokušali da kažu izvinjavamo se, žao nam je zbog novosadske pogibije, pogrešili smo, neko će odgovarati, neko je kriv za to…

Niko od ljudi iz vlasti nije rekao ni da on ne može više da učestvuje u tom zlu, korupciji, lažima, niko ni trunku kajanja nije pokazao, što samo govori koliko su oni, zapravo, jedan opasan narko kartel s kojim moramo zaista ozbiljno da se borimo. Ali, pobedićemo ih na kraju, samo je pitanje koliko će ta borba trajati, a mi smo spremni da je vodimo koliko god da traje.

Od početka ste u protestima, i nagrade koje ste dobili vi i Andrija Kuzmanović za „Yugo Florodu“ posvetili ste studentima. Kako doživljavate njihovu hrabrost i strpljivost u ove gotovo dve godine, u kojima trpe maltretiranja, prebijanja, hapšenja, pretnje, ucene, targetiranja…?

– Studenti su pokazali inteligenciju, snagu, upornost, otpornost, pokazali su da mogu ljudima da vrate veru da borba protv režima ima smisla, i da čak i toliko zli ljudi koji su prigrabili sve poluge moći, mogu da se pobede. Studenti su za mene heroji, ali heroji su i ostali građani koji su u ovoj borbi uz njih, koji gube svoja radna mesta, egzistenciju, i žrtvuju sve što imaju, koji takođe trpe prebijanja, privođenja, hapšenja, targetiranja svojih porodica.

Ali, to samo pokazuje koliko je želja za promenom ove vlasti jaka, i da ljudi ne mogu više da izdrže njen kriminal. A s druge strane, to stalno podizanje sve većeg zla i bahatosti dokazuje koliko se vlast plaši studenata i ljudi koji su u protestu, i ne odustaju od borbe ni po koju cenu. Svesni su da se taj plamen slobode i hrabrosti sve više širi Srbijom, i da uprkos svemu neće moći da ga zaustave.