Branislav Trifunović: Nagrade koje dobijamo promovišu našu zemlju, a vlast nam to ne dozvoljava, hoće da ukine film

Film „Tri nedelje posle“ reditelja Miroslava Terzića dobio je Zlatnu arenu za najbolju režiju u programu Hrvatske manjinske koprodukcije, Vladimir Arsenijević, Bojan Vuletić i Terzić zajednički su poneli Zlatnu arenu za najbolji scenario, a za najbolju montažu nagrađen je Marko Ferković.

U ovoj konkurenciji, trijumfovao je i „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića, koji je dobio Zlatnu arenu za najbolji film i najbolju fotografiju, koja je dodeljena Marku Brdaru. Zlatnom arenom za najbolju glavnu mušku ulogu nagrađen je Vučić Perović, za lik ostvaren u filmu „Oče naš“ reditelja Gorana Stankovića.

Tako su naši filmski autori ponovo pokazali da su, uprkos mizernim sredstvima koja su dobijali na konkursima Filmskog centra Srbije, u samom vrhu regionalne kinematografije – i po odlukama žirija, i po ocenama 13 kritičara iz regiona koji su ocenjivali oba takmičarska programa (Hrvatski film i Hrvatske manjinske koprodukcije), i po interesovanju publike.

U drami „Tri nedelje posle“ Miroslava Terzića, koja je u Pulu stigla pravo sa festivala u Karlovim Varima, gde je osvojila prestižnu nagradu Europa Cinemas Label za najbolji evropski film, Branislav Trifunović igra nastavnika, a što je još važnije, on je i producent ovog filma koji je inspirisan istinitim događajem.

– Jako smo zadovoljni pažnjom koju je u Puli dobila ova priča i reakcijom publike, što govori o tome koliko je vršnjačko nasilje važna tema. Mi smo na ovom filmu radili deset godina, žao mi je što smo nekoliko puta bili odbijeni na raznim konkursima Filmskog centra Srbije, i stalno se pitam šta bi se desilo da smo ga snimili pre nego što se dogodio „Ribnikar“.

Da li bi se poveo neki razgovor o ovom filmu u školama, da li bi se možda sprečila ta tragedija. To je sad neka iluzija koju ja živim, ali postavljam sebi ponekad ta pitanja baveći se ovom temom.

Ali, ni posle „Ribnikara“ nisu otvoreni nikakvi razgovori na nivou institucija i škola, i taj događaj je „promakao“ bez artikulacije kako se i zašto dogodila ta strašna tragedija?

– Zvanično je bilo tako, ali ja mislim da je taj događaj trajno obležio sve generacije, ne samo ove mlađe. Mi i dalje nismo objasnili šta se desilo, i dalje ne znamo kako se desilo, čini mi se da kao društvo bežimo od razgovora o tome. A to je trauma koje ćemo se svi sećati, verujem da i danas mnogi od nas znaju gde su bili tog dana, 3. maja 2023, šta su radili. Pamtim to veče kad smo svi došli ispred „Ribnikara“ i kako smo palili sveće.

To su stvari koje meni nikad neće izaći iz glave, tako da i o filmu „Tri nedelje posle“ razmišljam na isti način. I ova priča je vrlo uznemirujuća – prati grupu srednjoškolaca koji tri nedelje posle samoubistva svog druga zbog maltretiranja koje je doživljavao u školi, kreću na ekskurziju. Tokom putovanja, isplivavaju pitanja vršnjačkog nasilja, surovosti onih koji su ga zlostavljali, bezosećajnost prema drugu koji je izgubio život, i sve se to predstavlja kao normalno ponašanje.

– A to nisu usamljeni incidenti, vršnjačko nasilje se svakodnevno dešava u najrazličitijim oblicima. Mi smo za ovaj film bili inspirisani istinitim događajem – samoubistvom dečaka Alekse Jankovića, što je ostavilo strašan utisak na nas. Razgovarajući o filmu, Vlada Arsenijević i ja smo otišli kod Aleksine majke u Kragujevac, taj razgovor s njom je trajao skoro sedam sati.

Ona nam je ispričala da se Aleksa ubio posle jako dugog perioda maltretiranja u školi od strane prvo jedne grupe, a onda čiitavog razreda. Na njegovu sahranu, kako nam je ispričala, niko nije došao iz škole osim dve devojčice, a onda su samo tri nedelje kasnije zajedno sa nastavnicima otišli na ekskurziju. I meni je istog trenutka bilo jasno da je ta ekskurzija početak onoga što mi želimo da ispričamo u filmu.

U ove dve godine protesta studentima su dali podršku i tinejdžeri, učenici osmog razreda osnovne, srednjoškolci, pokazujući svoju zrelost i solidarnost. Koliko je to možda ohrabrujuće za nas kao društvo?

– Naravno da jeste ohrabrujuće, sećam se kad me je Kokan Mladenović pozvao u Dadov da sa tim „klincima“, decom od 14 do 18 godina gledam jednu epizodu serije „Jedan dan“, oni su gledali sve četiri, i da posle razgovaramo o tome. Meni je to bilo prelepo iskustvo, neverovatna je količina pameti koju oni poseduju, moć opservacije, i to je ono što mi je ohrabrujuće. Sa tom nekom decom voleo bih da komunicira i naš film

„Tri nedelje posle“, da sa njima pričamo, i nekako se nadam da ćemo moći da ga prikazujemo u školama i da posle sedimo i razgovaramo o tome koliko je opasno nasilje. To je moja jedina i najiskrenija namera – da uspostavim kontakt sa tom decom.

Kako da se u ovoj eskalaciji nasilja odbranimo od režima koji je na svim nivoima nasilje ustoličio kao normalnost, kao sistem i nešto što je potpuno legitimno, a to ovih dana vidimo i na primeru Vladimira Arsenijevića koga su prebili režimski huligani?

– Mislim da je jedina stvar koju možemo da uradimo da budemo uporni u borbi protiv svega što nas mori i brine kao društvo – mi kao građani moramo da pričamo o tome, umetnici moraju da pričaju o tome, kao što moramo da pričamo o ovoj temi vršnjačkog nasilja o kojoj govori film „Tri nedelje posle“, koja jeste užasno važna zarad nekih geneacija. Mislim da mi ne možemo više da razmišljamo samo o našim precima nego i o potomcima.

Šta je vama lično najstrašnije u ovoj odmazdi režima nad studentima i građanima koji stoje uz njih?

– Sve mi je nastrašnije, posebno ta bezočnost i bahatost. Ali, oni koji se bore da zadrže vlast mogu da izgube samo basnoslovne pare i moć koja im to omogućava, a ljudi koji stoje nasuprot njima bore se za dobrobit celog društva koje tek treba da dođe. To je u startu borba dobra i zla, kako je oduvek bila, i kako se već događalo u istoriji. Ali, ja sam već toliko govorio o ovom našem nakaradnom sistemu i vlasti, i stalno sam u protestima, i često mi već nedostaju reči kojima bih opisao toliko zlo.

Vi ste na „Tri nedelje posle“ čekali deset godina, ovaj film je mnogo puta odbijan na konkursima Filmskog centra Srbije, a sada je već druga godina kako konkursa uopšte nema, i kako filmski stvaraoci trpe nezapamćeni revanšizam režima. Šta to znači za našu kinematografiju za koju su i do sada izdvajana mizerna sredstva, a pokazalo se sada i u Karlovim Varima, gde je vaš film osvojio najvišu nagradu, kao što se pokazuje i ovde u Puli, da su naši autori, uprkos tim okolnostima, i dalje u vrhu filmske umetnosti u regionu?

– Domaći filmovi koji su sada u nekoj fazi spremanja i traženja novca u startu su već skrajnuti – sada već cela Evropa, što smo videli na festivalu u Karlovim Varima zna da naša država kažnjava svoje filmske stvaraoce i neće da da navac za kinematografiju. Mi smo već sada izgubili narednih pet – šest godina da naši filmovi budu prisutni na festivalima.

Ja ne znam kako se to zove, osim klasično ubijanje kinematografije i kulture, jer ovoj vlasti kultura očigledno ne treba, niti je razume. Posledice ovoga što ti ljudi rade osetiće još mnogo generacija u Srbiji koje tek dolaze, ne samo budućih „filmadžija“ nego svih „kulturnjaka“.

I meni se i dalje čini nemogućim da oni to ne razumeju, a onda pitanje za njih zašto to rade. Voleo bih da čujem odgovor, bilo šta da neko kaže, ma koliko bilo glupo i besmisleno, ali bar da pokušaju da nam objasne zašto nema konkursa ne samo u FCS, nego zašto je kažnjena cela kultura.

Na nedavnom konkursu Gradskog sekretarijata za kulturu finansijsku podršku su dobili lojalisti i ćutolozi i njihove privatne firme, Ministarstvo za kulturu nije do kraja realizovalo svoje regularne konkurse već dve godine, ali je objavilo konkurs za Expo, i to sa nezamislivo velikim sredstvima koja se nikada do sada nisu dodeljivala, i pozvalo je sve kuturne stvaraoce da učestvuju sa svojim projektima. Kako komentarišete ovaj cinizam, i da li bi umetnici posle svih poniženja trebalo da prihvate ovaj poziv?

– Mi smo ćutali na razna poniženja koja nam je ova vlast radila, i nijednom u našoj istoriji nismo delovali zajedno i reagovali na mnoga, mnoga poniženja. Nažalost, ovo sa Expom i sve ostalo što se dešava u kulturi, samo jje jedno u nizu tih poniženja. Ja ne pozivam nikoga, samo se pitam gde je kraj tom poniženju, i kad ćemo mi svi, kao cela kulturna zajednica da se udružimo i da reagujemo.