Dnevnik Rodoljuba Šabića: Batinaši su produžena ruka političkih struktura

Petak 17. 7.

Novinari mi traže komentar postupanja tužilaštva i policije u vezi sa događajem od pre nekoliko dana kada je uoči najavljenog komemorativnog skupa povodom godišnjice genocida u Srebrenici, velika grupa od oko dvadesetak lica fizički napala pisca Arsenijevića, vređala ga i maltretirala i otela mu mobilni telefon.

Komentar dajem sa mučnim osećajem „u stomaku“. Odluka tužilaštva da od čak 20-ak aktera sramnog napada baš nikog ne goni krivično a da samo dvojica budu procesuirana u prekršajnom postupku u kom im preti jedva simbolična kazna, gotovo sasvim neskriveno govori da su batinaši produžena ruka političkih struktura po čijem nalogu deluju i koji ih štite. I predstavlja još jedno upozorenje da zemlja ulazi u opasnu fazu u kojoj mogu biti i biće ugroženi ne samo osnovna ljudska prava i sloboda govora onih građana koji oponiraju režimu i aktivno se suprotstavljaju autoritarnoj vlasti nego i elementarna bezbednost svih građana. Koncept nekažnjivosti „korisnih“ nasilnika je na delu, duh je pušten iz boce, sa posledicama koje mogu biti zaista tragične.

Subota 18.7.

U šetnji internetom i prelistavanju štampe vidim da se, iako su već danima prisutne, ne smiruju reakcije na neverovatnu izjavu ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu u Vladi Srbije da bi ona, da je bila u poziciji Slobodana Miloševića, problem Kosova i Metohije rešavala „etničkim „čišćenjem“.

Nije slučajno već logično da je izjava i u zemlji i u inostranstvu izazvala žestoke reakcije uključujući i zahteve za njenu ostavku ili smenu. A umesto ostavke ili bar potpuno jasnog izvinjenja javnosti ministarka je nastavila da šokira javnost „objašnjenjima“. Izjavom „trebalo je da kažem deportacija umesto etničko čišćenje“ podsetila me na onu narodnu – „nije ga majka grdila zato što se kockao već zato što se vadio“. Ministarki bi, ako sama ne zna, neko od saradnika morao reći da se masovna deportacija, baš kao i etničko čišćenje, nigde u normalnom svetu ne smatra prihvatljivim sredstvom za rešavanje bilo kakvih političkih problema i da asocira na bića najtežih krivičnih dela, predviđenih i u međunarodnim konvencijama i u našem KZ.

Vrlo teško, možda i nemoguće bi bilo pronaći u svetskoj uporednoj praksi primer da je neki državni funkcioner relativno skromnog formata svojim izjavom naneo svojoj zemlji tako veliku štetu. Loše je što ministarka to ne razume, još je lošije što i Vlada ne razume.

Nedelja 19. 7.

Dan sam počeo gledanjem fantastične goleade na utakmici koju sinoć, pospan, nisam dočekao, Engleska: Francuska 6:4.

Usledio je ceo veoma prijatan dan. U gostima, na nedeljnom ručku najdraži gosti, Nina, Dušan i Lazar, snaja, sin i unuk. Od jutra sam se spremao da goste dočekam tako da potvrdim jednu od mojih omiljenih deviza – „malo je verovatno da je neko zaista dobar pravnik ako je samo to“. Filetima lososa i povrćem „na provansalski“, potvrdio sam kuvarsku reputaciju. Za desert je supruga spremila nekoliko finih stvari ali najbolji „desert“ mi je bio gledati i „gnjaviti“ malog Laću.

I kraj dana ,obeležila je utakmica, Španija – Argentina, finale svetskog prvenstva u fudbalu. Više puta sam bio u Španiji, prijaju mi njeni lepi gradovi, ljudi, hrana i vina, volim tu zemlju. Drago mi je da su Španci pobedili. Zaista sasvim zasluženo i igrom i ponašanjem.

Ponedeljak 20.7.

Konstitutivna sednica Saveta REM. Bez potrebnog rezultata. Očekivani rezultat glasanja 4:4. Naredna konstitutivna sednica će biti ubrzo, nakon dodatnih konsultacija, nadam se uspešnija.

Nastojaćemo da obezbedimo javnosti što više važnih informacija o tome šta se u REM-u godinama događalo i da sprečimo donošenje bilo kakvih nezakonitih odluka. Ni jedno ni drugo ranije nije bilo moguće.

U nastojanju da uradimo više insistiraćemo na tome da su svi članovi Saveta dužni da deluju po zakonu, da ne prihvataju bilo čije naloge ili instrukcije da ne zastupaju stavove ili interese čak ni organizacija koje su ih predložile, već da svoju dužnost obavljaju samostalno, po znanju i savesti, u opštem interesu. Ako se bar neki od njih budu ponašali kako zakon nalaže verujem da se moramo i možemo složiti da je neophodno da na neprihvatljive stvari našoj teško zatrovanoj medijskoj sceni REM konačno počne da reaguje kako treba. Čini se da i drugoj strani postaje sve jasnije da će stvari morati ići u tom pravcu. Sinoć je na TV bivša predsednica Saveta REM-a pozvala vlasti omiljeni „Informer“ da „spusti loptu“. Sitnica je to ali do juče je bilo nezamislivo.

Utorak 21. 7.

Danas sam „progutao“ knjigu „Moj život“. Slavni slikar Vlaho Bukovac napisao je daleke 1918. godine tu autobiografiju koja deluje kao pravi avanturistički roman, prepun životnih preokreta i uspeha. Rođen kao Biađo Fađoni detinjstvo je proveo u Cavtatu u siromašnoj porodici a sa 11 godina je sa stricem otišao u Ameriku. Stric ubrzo umire a nakon njegove smrti tetka je Vlaha, pod izgovorom da ga šalje na koledž, bez njegovog znanja poslala u popravni dom. Ubrzo otkriva dar za pomorca, počinje da plovi, brodom obilazi svet. Potom, od detinjstva očit talenat, usavršava slikanje studiranjem u Parizu. Kasnije kao slikar postiže ogroman uspeh, posebno kao portretista. Širom sveta upoznao je i slikao mnoge slavne ličnosti i krunisane glave, kod nas i Obrenoviće i Karađorđeviće. Tako me sticajem okolnosti njegova knjiga podsetila i na „Ćacilend“. Naime, Bukovac na jednom mestu piše kako je mladog princa Aleksandra Obrenovića portretisao ne u dvoru već, po želji kraljevskog para, u dvorskoj bašti. A ta nekada prelepa bašta je sada Pionirski park. Pokušao sam zamisliti Bukovca, suočenog s predlogom da slika u devastiranom parku, koji je obeležen pokretnim toaletima i ograđen metalnim zaprekama namazanim tovatnom mašću. Nemoguća misija.

Sreda 22.7.

Gotovo ceo dan supruga i ja posvetili smo brizi za jednog prijatelja. Sa njim u poseti jednom lekaru, pa drugom lekaru, pa ambulanti na fakultetu. A on bez apetita, nervozan, tužan i razdražljiv, sve ga svrbi, češe se, zapravo grebe, do samopovređivanja. Sve se završilo dobro, stvar je bila trivijalna, alergija, problem su na kraju rešile dve „prave“ injekcije.

Veliki prijatelj, vredan svake pažnje, je naravno, naš mali Džek Rasel terijer – Mile.

Četvrtak 23. 7.

Današnji datum 23. 7.je jedan od najmarkantnijih u savremenoj istoriji Srbije.

Jula 23. 1914. poslanik Austrougarske monarhije je predao Vladi Srbije notu u kojoj se navodi šta Srbija mora da uradi u istrazi povodom atentata u kom je u Sarajevu ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand. Odgovor je zahtevan u roku od 48 časova.

Za taj ultimatum britanski ministar spoljnih poslova rekao je tada da je „najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi“. Ipak, od deset teških zahteva, Srbija je prihvatila devet, sve osim jednog, onog koji bi značio dolazak austrougarskih istražnih sudija i policajaca da u Srbiji vode istragu. Odbijanje je označilo početak sukoba koji je prerastao u Prvi svetski rat, najkrvaviji rat koji je svet do tada video i koji je Srbiju, osim teških razaranja „koštao“ i trećine stanovništva.

Tada je Vlada Srbije, svesna verovatnih tragičnih posledica, odbila tačku ultimatuma smatrajući da bi vođenje istrage od strane stranih zvaničnika nedopustivo teško narušavalo državni suverenitet. Kako danas izgleda poređenje tog stava sa tim da se Vlada Srbije, u raspravi sa našom i međunarodnom javnošću povodom upotrebe soničnog oružja protiv mirnih građana, kao na ozbiljan argument, poziva na kontroverzni izveštaj strane, ruske službe bezbednosti?

Autor je član Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.