Čišćenje studentskog pokreta

A sutra je – neizvesno. Shvataš li: ni ja ne znam, niko ne zna – ne zna se! Shvataš li da se sve poznato – završilo? Novo, neverovatno, neviđeno!

„Mi“ (Jevgenij Zamjatin, 1921)

Vratićemo se na Zamjatina čija su distopijska upozorenja trebalo da predstavljaju okosnicu rasprave, ali adresirajmo prvo recentni slučaj koji je iz planiranog teksta eliminisao i neke manje potentne teme (par exemple, kad će ti izbori, i koji?)… Ministarka u vladi Srbije i prva žena SPS-a imena Snežana Paunović izjavila je da bi „etnički očistila Kosovo da je 1998. godine bila na mestu Slobodana Miloševića“. Zašto bi neko, pa još sporo i staloženim glasom, izjavio tako nešto? Izvršavanje naloga sa vrha u cilju skretanja pažnje sa aktuelnih dnevno-političko-kriminalnih nepodopština? Moguće, dok bi se iza naloga mogle kriti i dublje pobude.

Studentsko-profesorski pokret je na prošlogodišnjem Vidovdanskom skupu na Slaviji udarnim ovnom provalio u tvrđavu koju je srpski režim smatrao neosvojivom, i ne bi se trebalo zavaravati da među budućim glasačima studentske liste nema jako mnogo onih koji bi, u mračnih zabranima duše a katkad i u kafanskim razgovorima, „etnički očistili Kosovo“. To je, nažalost, aksiom, isto kao što je među ljudima koji su u jesen 2000. godine glasali za Vojislava Koštunicu bilo na stotine hiljada onih koji nisu bili besni na Slobodana Miloševića zato što je vodio ratove nego zato što ih je izgubio. Već godinu dana se javljaju opravdani glasovi skepse koji stidljivo zameraju da se ovaj režim ne može rušiti upotrebom njegovog paraideološkog oružja. Neki i vrište, buneći se što mitski bezgrešni studenti ne osuđuju delatnosti režima poput napada na Vladimira Arsenijevića koji je ispod Brankovog mosta pokušao da postavi obeležje „genocida u Srebrenici“.

Znaci navoda su prisutni jer lično smatram da se, kao ni u Gazi, u Srebrenici nije desio genocid već etničko čišćenje. Pokušaj anihilacije Jermena od strane tadašnje turske vlasti, Šoa, aktivnosti plemena Tutsi usmerene prema plemenu Huti u Ruandi neki su od krajnje retkih istorijskih genocida. Nije jednostavno osmisliti a još je teže materijalizaciji približiti ideju da izbrišete cele narode ili etničke grupacije. No, za mentalno stanje nacije bi bilo korisno da državljani Srbije smatraju da događaji u Srebrenici 1995. godine nesumnjivo imaju težinu genocidoidnog delanja, a Bosanci i Hrvati neka misle šta god žele o svojim nepojamnim zlikovcima – pored kojih nemamo baš priliku da se nađemo dok u samoposluzi kupujemo hleb i mleko.

Kao što se da videti, stvari su kompleksne i svi koji se nalazimo na strani borbe za slobodu imamo svoja ne dihotomna već pre „beskrajnotomna“ mišljenja. Radi se o jednoj od retkih upotrebljivih karti koje režim još drži u rukama, pokušavajući da podgreje inherentne različitosti koje sve više prilaze ka prvom planu kadra i nadajući se da će određeni broj glasača studentske liste dovesti do konfuzije i odustajanja od učešća u izbornom procesu. Čini se da im je ogađivanje jedini plan, budući da nakon deaktiviranja ionako bednog opozicionog potencijala Nestorovićevih detektora ljudi-guštera nemaju ni vremena ni moći da stvore novi mamac za „svi su isti“ demografsku grupu koja solidno gravitira ka studentskoj listi. Tu će i ostati, bez obzira na naručene izjave režimskih ministarki, dok god narečena lista ne bude osuđivala napade na antiratne aktiviste. Gadno je to naduvena žaba krastača koja se mora progutati.

Ima li opasnosti koje vrebaju iza ćoška na taj način izborene pobede? I te kako, i ponekad mi pada na pamet segment filma „Kabare“ u kojem nemački grof Majklu Jorku objašnjava da su „nacisti banda glupih huligana, ali služe svrsi“. „Neka se oni otarase komunista, pa ćemo ih kasnije staviti pod kontrolu“, kaže on, da bi mu njegov novi prijatelj iz Engleske, nakon što su koji dan kasnije prisustvovali masovnom izvođenju pesme „Sutrašnjica pripada meni“ u pastoralnoj pivnici, postavio pitanje na koje gledaoci filma već znaju užasni odgovor: „Stvarno misliš da ćete moći da ih stavite pod kontrolu?“. Ali, hej, kod nas već vladaju duhovni rođaci najgnusnijih totalitarnih režima, i može se polemisati da su još gori od njih zato što, usmeravani isključivo željom za novcem i moći, ne veruju apsolutno ni u šta. Mi smo već 2012. godine na izborima kaznili korumpirane, kraduckajuće socijaldemokrate, nalik onome što su Nemci učinili 1933. – da parafraziram grofa, „otarasili se ‘žutih'“ – i sada naši studenti pred protestne skupove po rukama pišu telefonske brojeve mame i tate, a na predstojeće „izbore“ će kontrolori i članovi mobilnih ekipa odlaziti uz opraštanje sa ukućanima kao da su se zaputili na bojno polje. Kome god da za nekoliko godina – posle istinskih izbora na kojima će ko zna koliko stranaka nastupiti sa svojim autohtonim, autonomnim i nadasve genijalnim konceptima – „pripadne sutrašnjica“, gore od ovoga biti ne može. Vera pomaže kada se nađemo pred ovakvim dilemama, a izjava korisnice SPS bankomata nas dodatno uverava da ovaj put nikakvih koalicija sa „manjim zlom“ ne sme biti. Ionako smo ih već sačinili između sebe sa ljudima sa kojima se ne slažemo po mnogo osnova, osim po pitanju razumevanja i poštovanja pojmova istine, laži, poštenja, krađe. Bolje da sasvim i zauvek propadnemo nego da iznova kompromisno „propaduckamo“. Sada znamo gde to vodi.

Naravno, vrlo je moguće i da je izjava režimske usisivačice javnih sredstava posledica nekontrolisanog kvantiteta gostovanja u kablovskim kvazimedijima. Na desetine „podkasta“ i intervjuičnih emisija koje vizuelno podsećaju na podkaste oformljeno je za naš novac – što se, naravno, kosi sa samoniklom prirodom podkasta – te neveliki broj katastrofalnih osoba sada iz dana u dan ima platformu za razlivanje unutrašnjosti svojih lobanja. Kao kod psihoterapeuta, tek posle desete ili dvadesete sesije na videlo će izaći oprezom nesputana iskrenost. Na kraju krajeva, mahnitost jeste zahvatila celu organizaciju, uključujući i vođu bande koji bi verovatno kao svog kandidata na predsedničkim izborima najradije kandidovao automatone Dragutina i Milutina, jednog na ramenima drugog (Dragutin Nemanjić je bio sklon lomljenju noge, pa bi njegov mehanički imenjak bio onaj gore).

U skladu je to sa vođinim priželjkivanim svetom iz mašte, nalik onom iz Zamjatinovog remek-dela „Mi“ koje sam konačno podigao sa prašnjave police, podstaknut njegovim pominjanjem u romanu „Čarobnjak iz Kremlja“. Hiljadu godina u budućnosti, ljudi – ili pre „ljudi“, jer sami sebe smatraju brojevima – žive u gradu od stakla i jedu hranu od nafte, hodeći blještavim ulicama u strojevima i sa licima „nepomračenim bezumljem misli“, pod veštačkim svodom koji rasplinjava sunčane zrake. Red održava Biro Čuvara, a vođa – jer uvek postoji vođa – ima titulu Dobrotvora. Održavaju se sećanja na drevne običaje, pa se tako jednom godišnje zbiva Dan Jednoglasnosti, izborna fikcija pri kojoj se stanovništvo grada okuplja u centralnoj kupoli gde unisono podiže ruke i tako „glasa“ za nastavak savršenosti. Ali ovaj put neki od njih, očigledno po unapred načinjenom dogovoru – znači, zavera – podižu ruke na pro forma postavljeno Dobrotvorovo pitanje „ima li neko da je protiv?“, i nastaje haos, tako lako da je jasno da je nezadovoljstvo godinama kuljalo iza staklenih zidova. Sledećeg dana je grad obasut protestnim ceduljicama sa rečima „Studenti pobeđ…“. Sa nekim drugim, u srži sličnim rečima.

Odakle pristiže taj nagon pobune? Delovalo je da je sistemska konstrukcija zaokružena, da su bića oslobođena emocija koje vode u greške, pojedinačnosti koja stvara ljubav između umova i tela, želje da odstupe od mentaliteta košnice. Kao i njegova heroina Y-330, Jevgenij Zamjatin je verovao u predivnost nepredvidljive budućnosti. Šta košta da košta.

Autor je filmski kritičar i scenarista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.