Plan za lakoverne i botove

I izdiktirao pet zapovesti. Rešio je da napravi zaokret i da brine o ljudima. To je, koliko se sećam, bila omiljena fraza Josipa Broza Tita. Ali Titu nije padalo na pamet da je saopštava preko kurira nego direktno na partijskom Plenumu.

Predsednikov Plan u 5 tačaka, objavljen preko kurira, liči na predizborni program naprednjaka. Liči i na strah da je vlast saterana u ćošak pa predsednik sad traži način da se pred izbore izvuče iz ćorsokaka.

Ima još asocijacija na Broza. Na primer, apelovanje na svest naroda, omiljenu praksu komunista: „Potrebne su nam promene ne samo u izgradnji objekata i naše infrastrukture, već i u našoj svesti“, kaže predsednik Srbije. A zatim sledi nova asocijacija: „Nismo uspeli da odgovorimo svim samoživim i arogantnim vlastodršcima“.

Na sličan način „posipao se pepelom“ komunistički diktator više puta u svojoj karijeri (recimo, posle studentskog bunta ’68.) pred radnim ljudima i drugovima iz partije. Red kritike, red samokritike, i to je uvek „upalilo“ jer je malo ko smeo da se zapita spada li u te arogantne vlastodršce i predsednik države i partije, ili je on aboliran od krivice i odgovornosti.

Kritiku aktuelnog predsednika treba razumeti i kao samokritiku i kolosalno priznanje da je odgovoran za sistem samoživih i arogantnih vlastodržaca koji je stvorio i koji uništava Srbiju.

Problem, međutim, nisu bahati pojedinci na raznim nivoima vlasti, koje predsednik namerava da prevaspita i promeni. Ključni problem je bahat i arogantan sistem koji je predsednik stvorio i koji proizvodi takve pojedince u vlasti. Nameran li je predsednik da promeni sistem svoje vladavine?

Predsednikova ideja iz Plana 5 zasniva se na dva stuba: borbi protiv bahatosti partije/kadrova/sistema koje je on stvorio, negovao i ugojio i novim ekonomskim i društvenim reformama.

„Srbiji su potrebne odlučne i ozbiljne reforme, strukturne i suštinske. Potrebne su brojne adaptacije i promene u ekonomskoj politici“, poručio je predsednik preko kurira. Prva „hrabra i važna“ mera je drastično smanjenje broja članova Vlade, državnih sekretara, pomoćnika ministara i njihovih aparata. „Potrebno je ukinuti brojne agencije, kancelarije i uprave koje su sebi svrha, a suštinskog razloga za njihovo postojanje nema.

Potrebno je pristupiti i dodatnoj deregulaciji“, smatra predsednik Srbije. Dakle, oslobađanje poslovnog ambijenta od državnog mešanja u ekonomiju.

Druga mera u okviru ekonomskih reformi je zapravo podgrejana predsednikova teza da Srbiji treba više rada, posvećenosti poslu i povećanje produktivnosti. A treća mera je „sveobuhvatan pristup rešavanju svih energetskih pitanja i problema, uključujući korišćenje nuklearne energije“.

Teško je poverovati da se predsednik premetnuo u ekonomskog liberala u naumu da od Srbije napravi mikro državu (s malim ovlašćenjima) čija će vlada imati tek tri-četiri osnovne funkcije (ministarstva).

Lepo zvuči, ali nije za poverovati da predsednik namerava da ukine ličnu vlast. Jer sadašnji sistem počiva, obrnuto od liberalnog principa, na jakoj državi s moćnim polugama i njenoj dominaciji u ekonomskim poslovima.

Uspeh kojim se predsednik hvali – rast zaposlenosti i BDP-a – postignut je upravo nezapamćenim mešanjem države u ekonomske poslove (subvencije raznih vrsta, podsticanje građevinske industrije, ulaganje u infrastrukturu, favorizovanje stranih investitora, mešetarenje s cenama, određivanje pobednika i gubitnika na tržištu). Zato su od dolaska naprednjaka na vlast stalno izmišljana nova ministarstva i uvećavan državni aparat.

Teško da će predsednik sada pristati da iseče granu na kojoj sedi na vlasti i rizikuje nezadovoljstvo partijskog članstva (radi se o hiljadama i hiljadama ljudi) kome je proteklih godina našao (nepostojeća) radna mesta i obezbedio visoke plate u državnoj administraciji.

Moć države, izgrađena u vreme vlasti naprednjaka, počiva na preteranoj regulaciji ekonomskog života. O tome svedoče brojne apelacije privrednih udruženja o lošem poslovnom ambijentu nastalom zbog preteranog mešanja države (vlade i predsednika) u ekonomske poslove i tržište.

Deregulacija i popravljanje poslovnog okruženja mogući su samo u jednom slučaju – ako se ponovo uspostave (reanimiraju) nezavisne regulatorne i kontrolne institucije koje nadgledaju slobodno tržište i čuvaju konkurenciju.

U predsednikovom Planu od 5 tačaka pogrešno je shvaćena uloga pojedinca – nije on taj koji će biti garant i čuvar slobodnog tržišta, tu ulogu imaju nezavisne institucije koje je predsednik u „prethodnom životu“ temeljno uništio. Institucije tržišne ekonomije treba reanimirati da bi sistem bio pravedan i da svojom funkcionalnošću omogući privredni rast.

Činjenica je da je radnik u Srbiji niskoproduktivan (u tome je i krivica predsednika jer dovodi strana preduzeća koja zapošljavaju niskoproduktivnu radnu snagu).

O fenomenu nezainteresovanosti srpske radne snage govori i Galupov izveštaj State of the Global Workplace 2026 koji tvrdi da je samo 15 odsto srpske radne snage mentalno i fizički angažovano na radnom mestu a ostali odrađuju posao po poznatom sistemu „radio ne radio, svira ti radio“. Galup procenjuje da zbog takvog odnosa radnika prema poslu Srbija godišnje izgubi 7,5 milijardi dolara.

Nije, međutim, problem samo u produktivnosti radne snage nego u ukupnoj efikasnosti poslovanja. Srbija nije država poznata po cvetanju inovacija i preduzetničkoj inicijativi. Naprotiv, nisko je rangirana po oba kriterijuma.

Ne postoje ni podaci o tome koliko je propalo privatnog uloženog novca u nove projekte koji nisu uspeli da se održe na tržištu zbog preterane državne regulacije i lošeg ukupnog okruženja.

Ceo poslovni ambijent počiva na jednom čoveku-amateru (od predlaže zakone, određuje investicione prioritete, dovodi ulagače, hvata se u koštac s inflacijom, crta puteve i pruge, pravi razvojne strategije), a dokazano je da uspešna ekonomija počiva na ličnim odlukama desetina hiljada preduzetnika i njihovoj slobodnoj interakciji na tržištu.

Sloboda, koja je ugušena u političkom životu, ugušena je i u ekonomiji a morala bi da bude njen najvažniji preduslov. Ugušenom ekonomskom slobodom, preteranom regulacijom i sistemom lojalnosti i bahatosti predsednik je od tržišta preuzeo moć da diktira pravila igre, a poslovni ljudi pojavljuju se samo kao izvršitelji njegovih vizija i naređenja.

Preduzetnicima u jednom gradu, primera radi, nije najbolje prijala ideja da pred nedavne lokalne izbore svakom svom zaposlenom plate određenu sumu novca za glas dat vladajućoj partiji. Ideju je, u ime predsednika države, na sastanak s privrednicima doneo visoki policijski službenik, a ukupan trošak za četvoricu preduzetnika prisutnih na sastanku bio je između 170.000 i 200.000 evra.

Iako niko nije smeo da se buni, ipak je to bio nepredviđeni trošak koji umanjuje poslovnu efikasnost njihovih preduzeća.

Onima koji bi da veruju u plemenitu nameru predsednika da Srbiju učini mikro državom koja se ne meša u tržište i ekonomske poslove nedostaje još jedan argument.

Ako je priznao da državom caruje bahatost i da joj treba nova ekonomska politika, onda bi lakoverni mogli bar da se zapitaju: a ko je odgovoran za (do)sadašnji sistem koji treba promeniti? I ima li smisla dati starom autoru da pravi novi sistem?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.