Jeftino i otužno „nacionalno“ udvorištvo

Milijarda i po evra novca poreskih obveznika Evropske unije, namenjenih za „Plan rasta“ Zapadnog Balkana, nije mala para za Srbiju. Izgubi li ih, biće to ozbiljan udarac za srpsku ekonomiju. I nije to samo 1,5 milijarda. Taj budžetski novac Evropske unije, kad se pokloni Srbiji, on se „multiplikuje“, uvećava se bar tri-četiri puta s privatnim novcem kojim strane privatne kompanije prate i podržavaju ulaganje Evropske unije u Srbiju.

Sad je bilo na ivici. Vlada i predsednik Srbije toliko su zastranili u suspendovanju evropskih vrednosti da su time otvorili oči i državama i partijama u evropskom Parlamentu koje su nam naklonjene. Ta količina antievropskog ponašanja srpskih vlasti stigla je do tačke kad se u Briselu i drugim važnim evropskim prestonicama to više ne može tolerisati. I zato je počelo zavrtanje finansijske slavine. Ovog puta ona nije zavrnuta do kraja, ali je pitanje kad će Briselu da „pukne film“. Ne, da li će nego kad će.

Odlaganje ukidanja finansijske pomoći u Beogradu je (naravno, pogrešno) proslavljeno kao još jedna pobeda mudre politike predsednika Srbije. Kad se, međutim, spere lažna pozlata i naprednjačkoj vlasti postaje jasno da je došao kraj lažima, prevarama, lošoj glumi, retoričkim akrobacijama… Vlast u Beogradu potrošila je kredibilitet i sve svoje vrdalame i podvale pa sad grčevito traži način da se izvuče iz opasne situacije i sačuva obećanih 1,5 milijardu evra.

U danu kad se očekivala odluka Evropske unije jadno i nacionalno neodgovorno zvučala je navrat-nanos sklepana odluka vlade koja je naložila svim državnim organima da pri pripremi zakona posebnu pažnju posvete usklađenosti propisa sa pravnim tekovinama Evropske unije i tome da li su predlozi prethodno konsultovani sa Evropskom komisijom. Sve to, inače, piše u propisima koje je Srbija već usvojila. Brzopotezno delovanje vlade bilo je otvoreno priznanje da su „Mrdićevi zakoni“ kolosalna greška Srbije i da nisu smeli da budu usvojeni u Parlamentu jer su ozbiljan korak unazad u evropskim integracijama Srbije. (Usput, dogodi li se, ne daj bože, da Srbija izgubi 1,5 milijardu evra, vlast bi morala da obaveže poslanika Mrdića da građanima Srbije nadomesti taj novac. Kako? To je njegov problem. Ali takva odluka bila bi nauk za sve buduće „mrdiće“ da brinu o nacionalnim i interesima građana a ne o rejtingu svojih partijskih vođa.) Vlada Srbije se tom odlukom dodatno „posula pepelom“ tražeći da predlagači propisa ubuduće budu u obavezi da prethodno pribave mišljenje Ministarstva za evropske integracije, bez čije provere neće biti moguće usvajanje zakona i podzakonskih akata relevantnih za proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Ali, džaba. Šteta nije sanirana, Srbija je samo potvrdila da je „Mrdićevim zakonima“ svesno i namerno gurnula prst u oko Evropske unije. Sve što se sada predstavlja kao naknadna pamet vlasti samo je duplo priznanje krivice i jeftino udvorištvo koje potvrđuje odsustvo odgovorne politike.

I predsednik države pridružio se udvoričkom horu. Uzdrman najavama iz Brisela o zaustavljanju isplate 1,5 milijarde evra predsednik se u razgovoru sa šeficom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen trudio da sanira moguću ogromnu štetu. Pokušao je opet da širi neutemeljena obećanja o navodnoj „posvećenosti“ Srbije ubrzanom sprovođenju suštinskih reformi u oblasti vladavine prava, unapređenja pravosudnog sistema, jačanju nezavisnosti institucija i implementaciji medijskih i seta reformskih zakona u skladu sa preporukama Venecijanske komisije. Dakle, sve ono što je sistemski uništio u vreme svoje vladavine. Da bi, objavom na svom instagram nalogu, priznao kako očekuje da Evropska komisija nastavi da „pruža jasnu podršku reformskim naporima i ubrzanju procesa pristupanja naše zemlje EU“. Prevedeno na srpski, ta podrška je finansijska pomoć od 1,5 milijarde evra iz „Plana rasta“ i još desetine miliona evra iz drugih pretpristupnih fondova Evropske unije. Inače, predsednikova instagram objava standardno nas je ostavila bez informacija ko je bio inicijator tog „dobrog i otvorenog“ telefonskog razgovora i šta je na sva predsednikova obećanja odgovorila šefica Evropske komisije.

Predsedniku je, inače, trebalo godinu dana da dešifruje potpuno jasnu poruku koju su mu u junu prošle godine uputili menadžeri 900 nemačkih kompanija koje posluju u Srbiji i zapošljavaju 80.000 radnika. U istraživanja Nemačko-srpske privredne komore 85 odsto menadžera poručilo je da proces približavanja Srbije Evropskoj uniji veoma važan i da su nezadovoljni dinamikom pristupanja Srbije Evropskoj uniji. (Pri tom su korupciju, loše uslove poslovanja i pravnu nesigurnost označili kao ključne probleme). Pre neki dan, na proslavi Nemačko-srpske privredne komore 25 godina privredne saradnje Nemačke i Srbije predsednik Srbije još jednom „posuo se pepelom“ tvrdeći da razume primedbe, da je sa mnogim primedbama saglasan, svakako, ima i moje krivice, svakako ima i krivice drugih naših ljudi“.

Predsednik se veoma trudi da ubedi domaću javnost kako vodi odgovornu državnu i nacionalnu politiku. Takva vrsta politike zahteva jasnu viziju i čvrsto opredeljenje u njenom provođenju. Svedoci smo, međutim, ogromnog raskoraka između proklamacija i prakse kad su u pitanju evropske integracije Srbije. Slatkorečiva retorika posvećenosti EU integracijama „ide šumom“, a antievropska praksa „ide drumom“. Pošto je postalo toliko očigledno, taj raskorak najzad su primetili i u Briselu i zapretili obustavom pomoći od 1,5 milijarde evra. Odgovor Srbije bio je jadan, ulizički. Ovo čemu sada svedočimo je otužna replika često hvaljene spoljne politike Miloša Obrenovića.

p.s.

Usled objektivne sprečenosti da prisustvujem konferencijama za štampu, koristim priliku da pitam gospođu ministarku:

Da li ste dok ste radili u Evropskoj investicionoj banci imali mandat da pregovarate o budućim poslovima s menadžerima kompanija za koje ste Vi i Banka (i cela poslovna zajednica) znali da su odlazeći, odnosno da će dobiti otkaz? Ili je to bila crvena linija koju nije bilo poželjno da prelazite?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.