A da probamo s meritokratijom

Davno, davno bio je to savet oca, koga su mušterije cenile kao vrhunskog zanatliju, sinu koji je odlučio da bude novinar.

To su nekada bile dostižne vrednosti karijernog uspeha i socijalne mobilnosti. Danas nam se rugaju naslovi iz novina: „U Srbiji vladaju najgori, neobrazovani, nesposobni i poslušni“. „Navikli smo da nam vladaju gori od nas“, „Neznanje caruje“…. To je britko i jednostavno objašnjenje za stanje u kakvom nam je demokratija, sloboda i ekonomski progres. U Srbiji politička elita vlada (power) jer ima moć, a ne upravlja (government). Za upravljanje su potrebni vrhunsko znanje, nesporni talenat i dokazana sposobnost. Za vladanje ništa od toga ne treba, dovoljni su bezobrazluk, primitivizam, beskrupuloznost, nevaspitanje, lopovluk, mimikrija, ulizištvo i poslušnost.

Ima već izvesno vreme kako se u javnom prostoru ponavlja priča o najgorima koji vladaju. Ta priča „potkovana“ je uverljivim dokazima koji nedvosmisleno potvrđuju da je građane i državu Srbiju zajahala ekipa neobrazovanih i beskrupuloznih štetočina koja podstiče institucionalnu trulež i pljačku nacionalnih resursa. Od dečjih vrtića, škola, domova zdravlja do agencija, državnih preduzeća, režimskih medija, fondova, komisija, kabineta, ministarstava… vladaju neuki i nesposobni. Svedočimo dovoljnosti partijske knjižice i kolosalnoj ignoranciji vrednih radnih biografija.

Ta rulja raspojasanih bahatih neznalica urušava i razara društvenu morfologiju i državnu armaturu i ostavlja katastrofalne posledice po stabilnost, koheziju i poverenje građana. Državnim preduzećima i fondovima vladaju priučeni „menadžeri“ čija se poslušnost obezbeđuje bezgraničnim vd stanjem, razvojne planove prave samoproglašeni stručnjaci, infrastrukturne projekte potpisuju ljudi sa sumnjivim diplomama, državu vode političari s kupljenim fakultetskim sertifikatima, u ambasadama sede diplomirani večernji kursisti… Zato Srbija nema pravnu državu, nema kontrolne institucije, nema institucionalnu podelu vlasti, nema parlamentarni život, nema potreban ekonomski rast, nema viziju budućnosti.

A kako bi bilo da jednom probamo da građanima služe i državom upravljaju najpametniji, najtalentovaniji i najsposobniji?

Da, recimo, probamo s – meritokratijom. Kažu da je ona adekvatno rešenje za države i društva poput Srbije, koja su u tranziciji. Meritokratijom koja bi svojom strategijom ubrzala integracione procese i zaobišla i uklonila moguće greške u upravljanju i razvoju

Ne sumnjam da će se deo čitalaca naježiti na ovaj predlog. Ništa čudno. U ovom društvu pametni, talentovani i sposobni pojedinci oduvek su bili kaštigovani i doživljavani kao izrodi. Klasna svest i palanački mentalitet uporno zaziru od talentovanih, vrednih i uspešnih naučnika, umetnika, istraživača, lekara, pravnika, inženjera, novinara, političara, biznismena.

Jesmo li spremni, kao društvo, za novo doba dominantne a nepoželjne elite?

Poznato je da je termin „meritokratija“ skovao engleski sociolog Majkl Jang 50-ih godina prošlog veka, opisujući idealno društvo u kome se društvena i ekonomska stabilnost zasnivaju isključivo na radnim zaslugama i u kome su pojedinci rangirani prema njihovoj vrednosti, inteligenciji i sposobnostima. Meritokratija je sistem u kome se pojedincima daju pozicije, prilike i nagrade na osnovu njihovih talenata i dostignuća a ne na osnovu političkih, klasnih, porodičnih i interesnih veza. U meritokratskom sistemu od pojedinaca se očekuje da zarade svoje pozicije i nagrade kroz naporan rad, talenat i posvećenost a ne kroz pripadanje političkoj organizaciji, klasi, porodici ili srećnom okolnošću. Društva koja su prihvatila meritokratiju kao model upravljanja državom (ili kompanijom) postala su primer izvrsnosti, inovacija i pravednosti.

Iako je poslednjih godina jačanjem autokratskih režima i širenjem njihove propagande pala senka na demokratiju, liberalizam i uopšte kapitalizam meritokratija nije izgubila sjaj modernosti univerzalne ideologije. Podstaknuto populističkim mešetarenjem političkih elita i njihovim i neuspešnim upravljanjem sve je rasprostranije verovanje da položaj pojedinca u društvu treba da zavisi od kombinacije njegove sposobnosti i radnih napora. Tom uverenju doprinose kvaliteti meritokratskog društva koje je nemoguće pronaći u autoritarnim i populističkim (i levim i desnim) političkim sistemima. Jedino u meritokratiji, na primer, ljudi (različite boje kože, pola, verskih uverenja i socijalnog statusa) mogu napredovati u životu i karijeri na osnovu svojih prirodnih talenata. Zatim, meritokratija pokušava da osigura jednake mogućnosti pružajući obrazovanje svima. I na kraju, samo u meritokratskom upravljanju državom poslovi se dodeljuju na otvorenom konkursu, a ne političkim pokroviteljstvom i nepotizmom.

Jasno je da meritokratija nije „najzad srećno pronađen“ model organizacije društva i upravljanja državom. Pitanje nije da li meritokratija ima manjkavosti i grešaka. Naravno da ima, to nije savršen model, ali ih ima manje nego alternativni sistemi i lakše usklađuje različite društvene napetosti, recimo socijalnu pravdu (pravičnost) i ekonomsku efikasnost.

Primer Singapura, ali i skandinavskih država, potvrđuje da je meritokratija zlatna ulaznica za ekonomski prosperitet. Svetska banka i Transparency International pokazali su da je ekonomski prosperitet moguć jer meritokratija ima nultu toleranciju za korupciju. Dvojica ekonomista – Nik Blum, profesor Univerziteta Stanford, i Džon Van Rinen, profesor Londonske škole ekonomije – na osnovu istraživanja u više od 11.000 firmi iz 34 zemlje dokazali su da zemlje koje favorizuju zapošljavanje profesionalnih menadžera na otvorenom konkursu imaju veće stope rasta od onih koje favorizuju zapošljavanje menadžera amatera pomoću političkih i ličnih veza.

Meritokratiju napadaju i desnica i levica. Smeta im princip po kome položaj pojedinca u društvu zavisi od kombinacije njegovih sposobnosti i napora? Kritike dolaze iz širokog spektra – od elitnih akademika do „ljutih“ populista. NJihovi strahovi hrane se nekim od najdubljih ljudskih strepnji – od rasne teorije do psiholoških opterećenja zbog promovisanja principa hiperkonkurencije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.