Karaoke u Beogradu, žiri u Vašingtonu

S derutne rečne sojenice ministarka ponosno kontroliše napredovanje Mađara u zauzimanju rafinerijskih postrojenja. Redovno svako jutro na društvenim mrežama raportira do koje su kote stigli osvajači i koliko Srbija još ima „džebane“ da se odupre neprijateljskom preuzimanju.

Tako će biti do danas, kad Mađari treba da odgovore na, u petak pripremljen, srpski „ultimatum“ (šta su „crvene linije“ nego ultimatum). U javnosti se diže temperatura, čeka se srpski Dan D a Pančevo se sprema za sudbinu srpskog Denkerka. U međuvremenu, traži se način kako Srbija da kapitulaciju objasni kao kompromis i to servira domaćoj javnosti kao uspeh.

Mađare koji će taktički nadirati još neki dan može da zaustavi samo Putinovo „njet“ na prodaju ruskog dela NIS-a, ali umesto odlučnog odbijanja prodaje, kremaljski car lansira dimne bombe i lažne mamce i u bitku uvodi nove aspirante za NIS koje je snabdeo, ne tonama krstarećih raketa, nego tonama zlata. A sve sa strane pomno prate i mudro ćute Amerikanci, bez želje da intervenišu pre nego što proglase pobednika u ratu za NIS.

Karaoke u balkanskoj krčmi.

Razrešenje sudbine NIS-a ulazi u završnu fazu. Tako je bar obećano. Danas bi trebalo da se zna odgovor MOL-a na srpski ultimatum, a u petak bi trebalo da se izjasne i Amerikanci jesu li spremni da verifikuju kupoprodajnu transakciju Gaspromnjefta i MOL-a. Režirana neizvesnost je na vrhuncu. Ali, kako se Dan D približava tako cirkus postaje luđi i komičniji. Malo je onih koji bi kupili ulaznice za cirkusku predstavu u kojoj se Tramp dogovorio s Putinom o ukidanju sankcija Rusiji i, shodno tome, ostanku NIS-a u ruskim rukama.

U dosadašnjem „teškim pregovorima“ moglo se naslutiti da Srbija baš i ne želi tako žarko da joj MOL bude većinski vlasnik u naftnoj kompaniji, iako je do juče, uz palinku, grlila i ljubila MOL kao strateškog partnera od najvećeg poverenja. Metamorfoza Beograda koincidirala je s promenom vlasti u Budimpešti. Nema više Viktora Orbana koji je bio ključni broker u trgovanju vlasništvom NIS-a. Nije isključeno da su bivši mađarski premijer i predsednik Srbije imali usmeni dil kako da Srbija kupi (???) od MOL-a pet odsto vlasništva NIS-a i dobije garanciju da će rafinerija u Pančevu nastaviti da radi punim kapacitetom.

Ali, taj bajkoviti scenario pokvario je Orban. Izgubio je izbore. Da li je postojao takav dil i da li je nešto ponuđeno Orbanu zauzvrat, saznaće se jednog dana ako se Peter Mađar domogne detalja. Sada je pitanje da li je Mađar spreman na političke dilove koje je Orban imao s predsednikom Srbije.

Utisak je, na osnovu do sada procurelih informacija, da novi ministar energetike Ištvan Kapitanji i premijer Mađar nemaju ambiciju da Srbiji prodaju pet odsto vlasništva MOL-a u NIS-u. Iz Budimpešte stižu nagoveštaji da MOL sad već oseća mučninu u pregovorima dok sluša srpske želje o „pet odsto“. A srpska strana na tome i dalje uporno insistira. Guvernerka Narodne banke Srbije taj zahtev simplifikuje na narodnu izreku „ljubav za ljubav, a sir za pare“, hoteći da kaže da je osnovno pitanje NIS-a pitanje vlasništva.

Ministarka energetike, međutim, zastupa drugu opciju – za nju je pun radni kapacitet pančevačke rafinerije najdeblja „crvena linija“ Srbije u kupoprodaji NIS-a. Ako rafinerija ne radi, smatra ministarka, u Srbiji su ugroženi BDP, razvoj, tržište, ekonomija, industrija, bezbednost građana, „trava neće da raste“ na stadionu Dubočice a pod znakom pitanja biće i „učešće u mirovnim snagama UN u Centralnoafričkoj republici“.

Biznis logika ne dozvoljava novom političkom rukovodstvu Mađarske i menadžmentu MOL-a (koji će verovatno biti zamenjen) da blanko potpisuju obećanje o punom kapacitetu rada pančevačke rafinerije od sad pa dok je „sveta i veka“. Takva obećanja u poslovnom svetu niko ne daje. Zato ne bi čudilo da je to MOL-ova „crvena linija“ u, inače, ekonomski nelogičnim pregovorima sa srpskom stranom. Tu logiku pokušao je srpskoj ministarki energetike da objasni (verovatno odlazeći) šef MOL-a Žolt Hernadi, pričom o korporativnoj strategiji poznatoj kao „sinergije rafinerija“ u Bratislavi, Sažalombati, Rijeci i Pančevu. Da je ostala bankarka, srpska ministarka energetike razumela bi o čemu govori Hernadi – cilj svake kompanije, pa i MOL-a, je da optimizuje poslovanje zarad maksimiziranja profita.

U dosadašnjem cirkusu oko NIS-a najintrigantnije je bilo žongliranje takozvane srpske strane. Ta strana inače ništa ne prodaje, niti nešto kupuje. Ali, imala je žarku želju da bude „mirođija u čorbi“. To što je rafinerija u Pančevu na teritoriji Srbije i što država ima manjinski paket vlasništva u NIS-u ne znači automatski da je Srbija „nezaobilazan faktor“ u pregovorima između Gaspromnjefta i MOL-a i da neće po svaku cenu prihvatiti njihov kupoprodajni ugovor.

Šta, na primer, može da promeni Srbija (čak i ako je nezadovoljna) ako Gaspromnjeft i MOL postignu kupoprodajni dogovor a OFAC to odobri? Komično deluje izjava predsednika države koji kaže da će „posle pregovora MOL-a i Srbije pokušati da zaključi razgovore s njima a naše Ministarstvo i Vlada doneće konačnu odluku“. Koju, bre, odluku i o čemu?

Utisak je da su samo dobra volja i nasleđena inercija iz Orbanove vladavine držali MOL za pregovaračkim stolom sa „srpskom stranom“, koja je imala da saopšti neke svoje „crvene linije“ kupcu NIS-a. Ta vrsta jeftine pretencioznosti bila je namenjena domaćoj publici a njen je cilj bio da poveća osećaj ugroženosti koja se navodno nadvio nad Srbijom i pripremi javnost za mogući negativan ishod.

Da se Srbija u slučaju prodaje NIS-a pasivni akter svedočio je i primer iznenadne pojave „drop-in“ pseudokupca koga su, najverovatnije, opremili i poslali Rusi kako bi pritisli MOL u zahtevima za povećanje kupoprodajne cene. Razlika između 1,4 i dve milijarde evra (koliko nude MOL i pseudokupac) nije beznačajna. Nije neuobičajeno u procesima merdžovanja i spajanja (M&A) velikih svetskih kompanija da se iznenada pojavi kupac koji biduje znatno višom cenom (primer je tuča Netfliksa i Paramaunta oko kupovine Vorner brosa). Ne treba, međutim, isključiti mogućnost još jednog ruskog „keca iz rukava“ – da Gaspromnjeft odustane od prodaje MOL-u, nezadovoljan ponuđenom cenom u situaciji kad novi igrač(i) nude za četvrtinu više para.

Psihozu u srpskoj javnosti oko prodaje ruskog dela NIS-a vešto su kreirali režimski marketinški stručnjaci. Naravno da su prećutali najvažniji detalj – konačna reč o sudbini NIS-a neće biti izrečena u Beogradu nego u Moskvi Budimpešti i Vašingtonu. Kao dugogodišnja bankarka, zna to i srpska ministarka energetike. Jedino nejasno u ovom cirkusu bila je njena uloga „Marije na prkosima“.

Petak 22. maj? Dan D? Sve opcije su moguće. Neće biti tragično ako MOL i ne kupi NIS. Ne sumnjam da će se tržište pobrinuti da potrošači naftnih derivata budu i dalje uredno snabdevani po prihvatljivoj ceni.

*Ovaj tekst nastao je u međuvreme, posle ultimatuma Srbije a pre odgovora MOL-a

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.