Neanonimno pismo jedne nikakve nikome, sa nepominjanjem imena

Da se predsednik jedne države ovoliko bori, zloupotrebljava sve resurse koji su mu na raspolaganju, da ide i obilazi svako selo, uoči redovnih izbora u samo deset opština u Srbiji.

Koliko se uplašio naš predsednik. Neustrašivi Vučić. Koji nikada ništa nije znao, niti umeo, osim da manipuliše građankama i građanima sopstvene države. Da ih krade, laže… Jadnik. Kako bi stekao lične privilegije. To je jedan potpuno nerazumljiv univerzum i svet u kojem on živi, a kojim uspeva da zabludi mase ljudi.

I da im upropaštava život i budućnost.

On je lopov. On je lažov. On je manipulator. On gazi preko mrtvih, bolesnih, najsiromašnijih na evropskom tlu. To radi decenijama. On je genije. Šalim se. On je jadnik, kojeg nikada neće biti sramota zbog onoga što radi.

On je sebe uverio da je to što govori i radi dobro. Možda ima malo samo grižu savesti. Vrlo malo, čini se. Ponekada se to vidi. Ili bar ja to vidim. Tešim se…

Slede nam izbori u deset mesta u Srbiji. U svako od tih mesta je ušao. Ne samo na ulicu, nego i u kuću. Sedeo je sa decom, iskoristio ih za sopstvenu kampanju, jer je bolesnik koji ne sme sebi da dozvoli da izgubi ni jedan glas. Zna da je prvi poraz, u najmanjem mestu, vesnik teškog pada koji mu predstoji.

I, ne. I meni idu na živce predviđanja opozicije i kritičke javnosti da on gubi sad, samo što nije „pao“, da će da završi u zatvoru zbog svih zlodela koje je počinio u vrlo dugoj „političkoj“ karijeri.

Sada ću da ja da vam idem na živce. Znam da je to slučaj, kada god podsetim na genocid na koji je ni manje ni više inspirisao naš predsednik, koji tu funkciju obavlja i trideset godina posle.

Zamislite to. Znam, boli vas uvo. Pravite se da ne znate ni šta je genocid, a ako znate, mislite da to što se dogodilo u Srebrenici nije bio genocid. Niste normalni… Samo odabrani.

Razumljivo je to. Nama, ipak, vlada Vučić. Trideset godina nakon inspiracije sa ciljem da obožavate da negirate ratne zločine. Dok u njima uživate i smatrate ih nacionalnim uspehom. Samo odbrani, naravno.

Sluga Vojislava Šešelja… Da nije tragično, ne bi opet bilo nimalo smešno. Ovdašnje društvo je teško izmlatretirano i zlostavljano najpre od radikala i socijalista, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, a potom i od svih ostalih. Od zapada, istoka, levih i desnih… Pa, ko može da „oštri“ svoju politiku i društveni angažman i da bude zadužen za zlostavljanje najsiromašnijih? Samo najgori ološ. Sa koje god strane došao.

Ipak, studenti i pojedine opozicione opcije, čiji lideri nisu napunjeni lovom i statusima od učešća u prethodnim režimama, pre nego što nas je zajahao opet ovaj radikalski, imaju svoju priču. Nisu se isprljali. Nije fer da ih sve stavljamo u isti koš. Onako, ljudski. Nemam pojma.

Ne mogu da se mere sa bivšim gradonačelnicima, zamenicima ministara, ministrima, koji su došli na vlast posle ubistva Zorana Đinđića, pa jahali na nacionalizmu, desničarenju i ostalim, po građane lošim potezima, ne bi li zadržali njihovu pažnju i opstali na vlasti.

Nije isto.

Došle su nove generacije.

Stare, one sa „iskustvom“ bi trebalo da se povuku. Da shvate da među njima ima mlađih, prepametnih ljudi. Sa većim i neisrpljanim kredibilitetom.

Samo se sklonite. Savetujete, dajte znanje, ako ga imate, nemojte više da se gurate u prvi plan. I to je dobro za samopouzdanje. Šta je loše u tome da ne budete lideri opozicije, što i niste odavno? Što je loše da ako ste bogati shvatite i da to iritira ljude? Ovde za bogate više nema mesta. Ovde smo samo mi siromašni. Ovo nije vaša borba. Ovo je borba siromašnih protiv bogatih. U te bogate, korumpirane gmazove spada ovaj režim. Koji ubija sa iskustvom ubijanja već više od tri decenije.

Manite se takog posla, ljudi. Sklonite se.

Ili, dajte sve što imate da se „operete“. I znanje i lovu – da se sruši ovaj zločinački režim.

Muka je prevelika. I za vas.

Sklonite se.