Koga boli uvo za Kosovo?

Nisu oni dužni da rešavaju traume srpskog društva. U zločinu duboko ukorenjenom tokom ratova devedesetih. Niko od studenata ne poštuje ni Slobodana Miloševića, ni Vojislava Šešelja, kamoli Aleksandra Vučića. Ivicu Dačića. I ostale nosioce ovdašnjeg, u korupciji duboko zarobljenog režima.

Znam, nisam prva koja ovo konstatuje. Studenti su preuzeli na sebe da ruše diktatorsku vlast. Znaju i oni da su Milošević, Šešelj, Vučić i Dačić inspiratori, ili neki od njih, i direktni izvršioci ratnih zločina na Kosovu. Genocida. Nismo ni stigli dotle. Ja se nadam.

Ako ne znaju i ako misle da samo nisu vodili na dobar način “politiku” tih ratnih devedesetih godina, ako ne znaju da su im “ruke krvave”, da im savest trune, trenutno nije tema. Isto tako misle i njihovi roditelji u najvećem broju slučajeva.

Oni ih nisu kaznili za ratne zločine i genocid. Zbog toga što su ih kao mlade, kao što su studenti danas, slali na ratišta širom bivše Jugoslavije. U samoubistvo ili u izvršenje ratnih zločina. Vratili smo se. Nastavili po starom. Srbi su nebeski narod i ostale gluposti… Samo neka Milošević živi bogato, Šešelj, takođe, Vučić i Dačić, oni nas brane od zlog Zapada…

Zato i nije normalno bilo očekivati da bi pokrenuli revoluciju i rušili diktatora zbog “samo” 16 ljudi stradalih zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu. Na tamošnjoj železničkoj stanici.

U ovoj zemlji ništa nije normalno. Ništa nije logički sledstveno, izgleda. Šalim se. Ovo jeste.

Jeste to da naša deca, naši mladi – ustanu. Da počiste đubre koje smo im ostavili.

Mi, jadni, glupavi, nesposobni da to smeće vidimo. Da vidimo kakav ološ je obeležio naše živote…

Zato smo sada tako pokorni. Zato sada ćutimo i klanjamo se deci. Zbog naše nesposobnosti, gluposti, intertnosti… Kažemo, ništa ne kritikujem, nemam da dodam. Ističemo, bespogovorno podržavamo, na kolenimo molimo da oni samo nastave kako su počeli…

Da nas spasu, da nam savest operu. Da nas ne bude sramota više pred njima. Najpre. Potom i pred nama samima.

Nismo to zaslužili, ovako dobar ishod. Deluje kao nekakva božija intervencija. Ali, opet, to su naša deca. Nisu ona pala sa Marsa.

Pokorni njima – kuda idemo?

Svakako ne u obračunu sa režimom na suštinski način. Idemo za jednim primerom. Čak “malim” u odnosu na teret prošlosti koji nose na leđima, a koji je roditeljima studenata bio “mali”. Nedovoljan da kazne, lustriraju, ne daju više ratnim profiterima da promole nos, kamoli da opstanu legitimna politička opcija koja, nakon petooktobarske revolucije, 12 godina, ponovo dolazi na vlast.

Ne možemo da ne spomenemo apsolutne trovače, one koji su posle atentata na Zorana Đinđića preuzeli vlast, zataškavali, skrivali i čak slavili sve one koji su direktno izvršavali ratne zločine po nalogu Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Nosioce nacionalističke, odvratne politike propagande – poput Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije, kao i struje koja je zavladala u Demokratskoj stranci.

Nakon što su joj ubili predsednika.

Koliko su dugo samo čuvali najvećeg krvnika u Evropi, posle Adolfa Hitlera – Ratka Mladića.

Jako dugo. Nisu ni oni bili načisto. Njima nije smetao Ratko Mladić, nisu ga uhapsili čak 11 godina posle revolucije. Sada nešto pričaju, kako oni znaju bolje i kako studentima treba njihovo iskustvo…

Ne dao Bog nikome.

Da nas bude sve zajedno sramota doveka.

Međutim, i, takvi, sakati, neobavešteni, izmanipulisani, glupavi, u krajnjoj liniji, bili smo dovoljno “dobri” da iza nas dođu deca koja će konačno da se reše političkih protuva kao što su oni koji su većinu građanki i građana Srbije opčinili, zaveli, onako retardirani, bahati, zli.

Zaista, neobjašnjiv fenomen.

Tema je da se studenti iskoriste za izvođenje revolucije. Za smenu diktatora sa vlasti. I, oni to rade savršeno. Kako niko nikada nije mogao da zamisli da bi moglo da se desi.

Oni su kao savršena kazna koja je stigla ove bitange, gore, po imenu navedene. Njihova su noćna mora. Naša deca, naši “mali”.