Sutra je 23. maj: Da li imate tremu?

Da izraze svoj bunt i stanu u odbranu svojih prava. Da izraze osećanja i misli usmerenih na to da bi pad vlasti trebalo da bude dobro za budućnosti ove zemlje.

Zbog korupcije, sumnji o povezanosti državnog vrha sa teškim kriminalom, bahatosti i neodgovornosti koji kao posledicu imaju smrt nedužnih ljudi.

Nepredvidivost broja okupljenih, kada studenti zovu, u poslednjih godinu i po dana, od kada traje pobuna u njihovoj organizaciji, karakteristična je u danima uoči protesta.

Na kraju, okupljenih bude uvek preko 100.000 ljudi.

Jednom, 15. marta prošle godine, bilo ih je više od 350.000.

Kakav je to praznik bio. Kakva veličanstvenost. Huk slobode, koraci spori i kratki ka slobodi.

Prekinuo ih je zvučni top.

Zvuk diktature, represije, neslobode. Nasilja, smrti i bezobzirnosti. S obzirom na to ko ga je ispalio, nije začuđujuće da se ubrzo potom taj top zakopao u zemlju i zaboravio. Da niko nije odgovarao za upotrebu tako nasilnog oružja protiv sopstvenog naroda. Jednog dela, ogromnog dela koji ne obožava diktatora. Aleksandra Vučića.

Od “njegovih” tada su na ulici bili samo takozvani lojalisti. Nasilnici, spremni da motkama čiste posrnule ljude po ulicama glavnog grada.

Napaljeni plaćenici, koji za par hiljada dinara pristaju da kada čuju naredbu krenu da šutiraju žene, decu, obične ljude po ulicama. Da ih ubogalje. Za par hiljada dinara.

Aleksandar Vučić bi voleo da oni to rade besplatno, da ih srce samo vodi ka njegovoj odbrani, jer bi tada to radili mnogo jače, brže, bolje… Ovako, iako je teško nasilje u pitanju i niko nikada nije ostao ravnodušan prema prizorima i u kojima je očedivac situacija kada neko g,vno od čoveka sa kapiljačom na glavi i maskom preko lica ubija od batina nekog drugog, koji je izašao da protestuje protiv Vučića, jasno je i predsedniku ove države, Aleksandru – da to nije održivo.

Da im plaća da to čine. Moraju da to počnu da rade besplatno, odnosno da shvataju da im je to deo plate, koju dobijaju jer obavljaju dužnosti na svojim radnim mestima, namenjen i za takve vrste obaveza.

Takoreći, dobrovoljno.

Sa više ljubavi prema diktatoru, požrtvovanja i uverenosti da je to što rade dobro, da je u javnom interesu, da koristi zajednici kojoj pripadaju.

Stoga je osnovno pitanje, da li smo bliže ili dalje jednom takvom ishodu, koji priželjkuje predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.

Policija mu sama više nije dovoljna. Odnosno, odavno mu nije dovoljna. Prvestveno zbog toga što nosi uniformu i prepoznatljiva je lako. A, on zna da ga posmatra Evropska unija. Mori ga za lovu koju Srbija dobija preko fondova. Zavrnuli su ih.

Zna i da je i EU daleko, da ne može da zna baš sve šta se ovde dešava i da može da je prevari. Da se neće baviti detaljima. Detaljima koji ovde život znače. Detaljima koji samo mi građanke i građani znamo. Kako štipa, kako jede represija Aleksandra Vučića. A, i baš ih briga.

Samo da se ne zapuca, pogotovo ne spolja, izvan granica Srbije. Tada bi nas sravnili, boga ne bi pitali, ali ni one koji se u stotinama hiljada okupljaju po ulicama da protestuju protiv diktatora Aleksandra Vučića.

Onog koji je u vreme kada nas EU bombardovala inspirisao na ratne zločine, genocid, koji je baš u to vreme obavljao funkciju ministra u vladi zločinca Slobodana Miloševića.

Na šta je taj lik navikao… To svet video nije. Ponovimo, od Vukovara, Sarajeva, preko Srebrenice do Kosova… Uvek prvi, u prvom redu za ratno huškanje, za podsticanje i opravdavanja ratnih zločina.

Njegova savest, koliko god to možda začuđujuće zvučalo, tokom proteklih 14 godina vladanja, teške korupcije, ukidanja sloboda i prava građanki i građana u sopstvenoj državi, zbunjena je čak pomalo, navikla je na mnogo teži teret tokom ratnih devedesetih, kada je igrao po kovčezima kako srpkog tako i drugih naroda.

Uz ritam ratnog profiterstva njegovih gazda i političkih mentora.

I on i njegov ortak Dačić. Koji, ne znam kako i ne znam zašto, možda jer je i Vučićevim protvnicima žao kada vide kako ga javno ponižava, uvek nekako bolje prođe od njega. Bar, kada je reč o kritikama.

A, znamo da on drži pendrek, da od njega zavise komande policiji. Da od njega zavisi kako će proći sav taj svet koji sutra – 23. maja – dođe na Slaviju. Da slavi budućnost i učešće studenata na predstojećim izborima, za smenu diktatorskog režima. I Dačića.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.