Koliko je bolestan Aleksandar Šapić?

Čak i on, toliko zao i glup, čisto sumnjam da bi za sebe rekao: “Ja sam heroj”.

Sreća pa nemamo prilike to da proverimo, s obzirom na to da čami u zatvoru. Na doživotnoj robiji.

Međutim, tu je veća budala od njega. Naravno da nije, jer nije imala prilike da pobije više od osam hiljada ljudi u tri dana, samo zato što su druge vere i nacionalnosti, i da se tako i dokaže.

Njegovo ime je Aleksandar Šapić. On je gradonačelnik Beograda. Znate ga, sigurno.

Smejete se njegovim poduhvatima urbanizma koje preduzima u glavnom gradu Srbije.

Ali, ovome se manje smejete. Možda zato što vam je tragično, a možda i zato što vas boli uvo. Jer, za vas je genocid relativna stvar. Možda je bio, ali ne mora da znači da je bio. Taj genocid…

Veličanje Ratka Mladića nije za većinu građanki i građana Srbije velika stvar. Ni kad im gradonačelnik Beograda kaže jasno da je on za njega heroj. Zamislite dokle smo mi kao društvo zaglibili.

Gradonačelnik Beograda je postavio sliku lika koji je počinio genocid i rekao da je on za njega heroj.

I mi – ništa.

Aleksandar Šapić. To je onaj nasilni lik, što obožava ratne zločince. Lik koji napada novinare, stavlja ograde i utvrđenja oko ključnih institucija ne bi li ih sačuvao od pobunjenih građanki o građana protiv režima Aleksadra Vučića. Njegovog šefa.

Iako je taj njegov šef, za vreme ratova devedesetih direktno bio uključen u inspirisanje na ratne zločine, kao jedan od glavnih potrčka osuđenih ratnih zločinaca, poput Vojislava Šešelja, čak ni on se ne usuđuje da tako nešto izjavi.

Vučić za sad kao “moli” Haški tribunal da puste genocidaša na slobodu da umre u Srbiji.

A, ovaj zlikovac, Aleksandar Šapić, usuđuje se, da sa funkcije gradonačelnika glavnog grade naše države napiše da je on “heroj”.

Koliki bolesnik treba da budeš da tako nešto objaviš javno. Da to deca gledaju?

Neće, međutim, niko od građanki i građana glavnog grada da zbog toga traže njegovu ostavku. Takav nam je “narativ”. Takvi smo mi. Nije nas briga za to što smo narod u čije ime je počinjen genocid nad muslimanima. Nije. I, to je tako. Verovatno nikada neće ni biti povod za ozbiljniju pobunu.

Žardinjere, kružni tokovčići, satovi po trgovima, tu smo spremni da skočimo. Da se branimo. A, za to što porodice žrtava genocida, hej – GENOCIDA, posmatraju nas I gledaju kako ignorišemo gradonačelnikove javne objave, poput – Ratko Mladić je heroj, nije nas mnogo briga.

Tako nam i treba. Neka nam bude kako će da nam biti…

A, ne može nam biti dobro, nikako, kada sa osnovama ljudskosti nismo raščistili. Nama su na vlasti ratni zločinci i njihovi podržavaoci. Nama je to sekundarna tema, ako ne i ona koja je za ponos.

To je najveća sramota građanki I građana Srbije. Što nikada, ali nikada ustali protiv njihovog ratnog zločinstva, protiv te najveće izdaje naroda. Za nas su druge teme bile bitnije.

Dobro, bolje išta nego ništa.

Ali, zasta, Beograđanke i Beograđani, kada vam na Terazijama osvane spomenik Draži Mihailoviću, četniku i saradniku nacista, koji je hteo da očisti sve muslimane iz naše države, sve partizane…, jer je tako odlučio Aleksandar Šapić, postratni profiter, šta ćete da radite?

Sigurno neće biti masovne pobune. Neće, znam.

Sada se trenutno bavimo time da nam naš Ratko Mladić dođe u Srbiju. Da se ovde leči, da mu pomognemo, da ovde skonča, ako je taj trenutak, kako je rekao Aleksandar Vučić.

Koliko je sve pokvareno i gadno. Nedefinisano. Zločinci su heroji. Vadite decu odavde. Vodite ih čak i u kampove van zemlje…