Rektor je odgovorio: šta te boli k….

Taj, koji će predvoditi pobunjene protiv režima na predstojećim izborima. Koji je trenutno najbolji da taj posao izvede.

Rektor Đokić je tu. Sve vreme je tu. I to studentkinje i studenti, pobunjene građanke i pobunjeni građani znaju. Ne beži od toga da se suprostavi, iako ne učestvuje u vremenu između dva konkretna napada režima, što nam je vreme pobune u proteklih godinu i po dana, od pada nadstrešnice u Novom Sadu pokazalo.

Takav je moj utisak, iz malo prilika u kojima sam pročitala ili čula njegove stavove i mogla da uočim način na koji se bori protiv autokratske vlasti Aleksandra Vučića. Od napada na univerzitet.

Rektor Đokić neće izbeći da se suprostavi i obrati narodu kad zakucaju na vrata Univerziteta u Beogradu, čiji je rektor. Ali, neće ni da pristane da odgovara na pitanja agresivnih i populizmu naklonjenih rečeničnih struktura predstavnika režima. Poput Ane Brnabić, koja je na sednici Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije pokušala da ga navuče da se upusti u primitivne, ni na čemu zasnovane napade i tako izazove njegove replike. Dobila priliku da u tom blatu ispadne pobednica.

Nije hteo ni da je pogleda. Kamoli da joj odgovara. Pretpostavljam da baš tako i treba. Da mora, ako u čoveku ima trunke dostojanstva.

Rektor Đokić je dokazao da ga ima.

Rektor Đokić je poput studentkinje, koja je na pitanje novinarke Infomera kako se zove, rekla: šta te boli ku*ac.

Tako rektor Đokić odgovara predstavnicima režima.

Meni se to dopada. Mislim da je odgovarajuće.

Paradoksalno je da je rektor Đokić postao prepoznatljiva i autentična ličnost, ona koja je u stanju da izvede i stane na čelo pobune protiv trenutno najnasilnije, najbrutalnije i najgore vlasti na evropskom tlu, uoči izbora, a da se toliko malo puta pojavio u javnosti i rekao šta misli.

To, zapravo, znači da on ima veštine čiji se kvalitet podudara sa okolnostima u kojima ih je razvio. On ne mora puno da govori, da se obraća narodu, narod govori umesto njega. Dovoljno je da izađe na balkon Kapetan Mišinog zdanja, da digne pesnicu, izgovori par suštinskih rečenica i da okupljeni okolo, kao i najveći deo pobunjenog društva upadnu u euforiju. U pozitivnom smislu te reči.

Znaju da neće izdati, prepoznaju ga kao najboljeg za tešku borbu. Koliko je ona teška govore nam polomljene glave, kosti, toliko egistencijalno unesrećenih ljudi jer su se usudili da se usprotive režimu… Da ne govorimo o tome ko su ti ljudi koji to rade ljudim u pobuni. Oni koji su bili portparoli zločina i genocida tokom ratova devedesetih.

Šta od njih može da se očekuje kada bude bilo očigledno i da se iskustveno pokazuje da su apsolutni gubitnici vlasti. Duboko u korupciji, lažima, zločinima… Sa teretom prošlosti, koja se odnosi na inspirisanje ratnih zločina i genocida…

Šta tada može da se očekuje od rektora Đokića ako ispuni obećanje koje je dao, da ako građani od njega budu tražili, stane na čelo pobunjenog dela društva?

Ukoliko studenti i građani od mene budu tražili neki angažman, ja sam spreman da taj angažman prihvatim, rekao je Vladan Đokić na pitanje da li će biti predsednički kandidat.

Podsetimo na to šta je rekao u okviru tog obećanja. “Ta pesnica je jedna vrsta obećanja, jedna vrsta doslednosti da ćemo istrajati na našem putu. Još uvek ne znamo kada će biti izbori i koji će biti izbori. Ono što znamo jeste činjenica da se ja nisam tu prijavio niti agitovao kao neko ko ima političku ambiciju da bude politički lider. Ja sam profesor Univerziteta, rektor Univerziteta. Međutim, u situaciji kada je univerzitet napadnut, u situaciji kada policija upada na univerzitet, u situaciji kada građani ispred čekaju, ja imam obavezu da tim građanima odgovorim i da se na neki način obratim njima. Ukoliko studenti i građani od mene budu tražili neki angažman, ja sam spreman da taj angažman prihvatim“.

Posle ovoga nema nazad.