Nemci došli su do neprijatnih otkrića: Kako se nositi sa saznanjem da je deda bio nacista?

„Mog dedu sam oduvek doživljavao kao čoveka levo orijentisanog, bliskog sindikalnom pokretu, a sada se njegovo ime pojavilo i u evidenciji NSDAP-a.“ U porodici se, međutim, oduvek pričalo da je deda po očevoj liniji imao potpuno čistu prošlost, rekao je Hano Danenfeld za Dojče vele.

On je jedan od bezbroj Nemaca koji žele da saznaju da li su članovi njihovih porodica bili pripadnici Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) i koji su, nakon objavljivanja članskih kartona NSDAP-a, pohrlili ka Nacionalnom arhivu SAD. To je, međutim, izazvalo veliko razočaranje: s jedne strane, arhiv je zbog ogromnog broja poseta često nedostupan, a s druge, korisnički interfejs je težak za korišćenje. Da bi pronašli ono što traže, korisnici najpre moraju da pregledaju veliki broj dokumenata.

Nemački alat olakšava pretragu

Zbog toga je nemački nedeljnik „Cajt“ razvio alat koji znatno pojednostavljuje pretragu. Dovoljno je uneti ime, eventualno godinu i mesto rođenja, i rezultat se odmah prikazuje. To bi moglo biti zanimljivo i ljudima u Južnoj Americi, budući da su se mnogi nacisti posle Drugog svetskog rata tamo skrivali. Međutim, za korišćenje ove usluge potrebno je pretplatiti se.

Ako se pronađe traženo ime, to može biti bolno iskustvo. Jer to često znači da se sopstvena porodica, posle više decenija, odjednom sagleda u sasvim drugačijem svetlu. S jedne strane postoje uspomene na brižnog dedu, spremnog na svaku šalu, a s druge sada postoji nedvosmislena potvrda: upravo taj deda bio je član nacističke partije.

Posle rata se gotovo ni u jednoj porodici nije govorilo o zločinima iz vremena nacizma, a još manje o sopstvenoj ulozi. Prema jednom istraživanju, više od dve trećine Nemaca veruje da njihovi preci nisu bili počinioci nacističkih zločina, gotovo 36 odsto smatra da su njihovi rođaci bili među žrtvama, a više od 30 odsto veruje da su njihovi preci pomagali potencijalnim žrtvama nacizma i, na primer, skrivali Jevreje.

To, međutim, ima malo veze sa stvarnošću. Aktivan otpor pružalo je svega oko jedan odsto stanovništva. Godine 1945. svaki peti punoletni Nemac bio je jedan od ukupno 8,5 miliona članova Partije i time je, makar formalno, podržavao sistem nepravde.

Bez svesti o krivici: „To su ipak ugledni ljudi“

Posle rata sve je to rado potiskivano. Nemačka je bila razorena, pod okupacijom Amerikanaca, Britanaca, Francuza i Rusa. Adolf Hitler izvršio je samoubistvo i tako izbegao pravdu, dok su ostalim glavnim ratnim zločincima suđeno na Nirnberškim procesima i oni su osuđeni.

„Uvek postoji predstava: dobro, to su sada počinioci. Ali na taj način ostatak društva ostaje netaknut“, rekla je za Dojče vele kulturološkinja Aleida Asman.

To se promenilo kada su pred sud izvedeni i lekari, industrijalci i državni službenici, koji su morali da odgovaraju za svoja nedela tokom nacističkog režima. „Tada su ljudi govorili: ‘Pa sada su praktično svi na optuženičkoj klupi. To ne može biti ispravno. To su ipak ugledni ljudi’“, objašnjava Kristijan Štas, urednik redakcije za istoriju u listu „Cajt“. „Nemci su tada počeli da se protive takvim postupcima. Većina je sebe videla kao žrtvu nacizma, a ne kao one koji su krivi.“

Tvrdili su i da ništa nisu znali o masovnim ubistvima Jevreja. Zato su, u okviru programa „prevaspitavanja“ , svi Nemci, pod pritiskom savezničkih vlasti, morali u bioskopima da gledaju dokumentarne filmove o oslobođenim koncentracionim logorima. Time se nastojalo da se suprotstavi kolektivnom potiskivanju istine od strane čitavog naroda.

Skoro svako dobija potvrdu da je čist

Istovremeno je započeo proces takozvane denacifikacije. Svaki Nemac morao je da popuni opsežne upitnike sa ličnim podacima, podacima o profesionalnoj karijeri i članstvu u nacističkoj partiji. Naravno, svi su nastojali da sebe prikažu što bezazlenijim. Čak je i pripadnik SS-a mogao biti denacifikovan ako je dovoljno uverljivo tvrdio da nije podržavao nacističku ideologiju. Kao opravdanje se, na primer, navodilo da bez toga nije bilo moguće nastaviti studije, ali da je čovek, inače, bio protiv nacista.

U svakodnevnom govoru potvrde o denacifikaciji podrugljivo su nazivane „Persil potvrde“, po deterdžentu koji „posebno dobro pere beli veš“. „Bela je boja čistoće, besprekornosti i, naravno, nevinosti“, kaže Aleida Asman. Konceptom „Persila“, objašnjava ona, ljudi su simbolično oprali sopstvenu krivicu.

Zapadnim saveznicima, pre svega Amerikancima, bilo je važno da od Nemačke ponovo stvore funkcionalnu državu. „Želeli su da naprave jasan rez i omoguće novi početak. Nacističko društvo trebalo je pretvoriti u demokratsko, ali sa istim ljudima. Kako to postići? Tako što će se zaboraviti. O tome se više nije govorilo.“

Konrad Adenauer, prvi kancelar Savezne Republike Nemačke, na to je gledao pragmatično: „Ne prosipa se prljava voda ako nema čiste“, rekao je, pravdajući time uključivanje bivših nacista u novu vladu.
Tek je naredna generacija počela da postavlja pitanja

Posle rata Nemci su bili zaokupljeni obnovom bombardovanjem razrušene zemlje, a pedesetih godina usledilo je privredno čudo i novi prosperitet. Tek je naredna generacija počela da svojim roditeljima postavlja neprijatna pitanja.

Istorijski trenutak dogodio se 1968. godine, kada je aktivistkinja Beate Klarsfeld ošamarila tadašnjeg nemačkog kancelara Kurta Georga Kisingera uz povike: „Nacista, nacista!“

On je nekada bio visoki funkcioner nacističke partije, veran Hitlerov službenik i na kraju načelnik odeljenja u radiodifuznoj službi Rajha.

„Još jedna prekretnica u suočavanju sa prošlošću bila je televizijska serija ‘Holokaust’ s kraja sedamdesetih godina“, kaže urednik „Cajta“ Kristijan Štas. Svako je na televizijskom ekranu mogao da prati sudbinu jevrejske porodice Vajs. Američka serija izazvala je živu raspravu o krivici svakog pojedinačnog Nemca, jer je gotovo svako bio svedok deportacije Jevreja.

Kartoni pokazuju umešanost – i izazivaju odbrambene reakcije

Ipak, refleks relativizacije traje do danas. Po principu: dosta je više bilo. Tako je i u porodici Hana Danenfelda. Za njegovog dedu po majčinoj liniji u porodici se znalo da je bio član Napole, elitne internatske škole u kojoj su nacisti školovali buduće vojne i političke vođe.

„Ali čim se radi o sopstvenoj porodici, spremnost da se dublje istražuje naglo opada“, kaže Danenfeld. „Kada ljude suočite s tim, veoma brzo se javlja retorika opravdavanja. U slučaju mog dede: ‘Bio je veoma mlad, otac ga je poslao u Napolu. Kasnije je, međutim, bio dobar muž, dobar otac i dobar deda.’“

Prekasno da se pitaju svedoci vremena

Preko osamdeset godina posle sloma nacističkog režima teško je razjasniti motive predaka za pristupanje nacistima ili odgovoriti na pitanje da li je neko bio ubeđeni nacista ili samo sledbenik većine. Izvestan nagoveštaj može dati datum pristupanja Partiji, kaže Kristijan Štas: „Ako je neko pristupio Partiji pre 1933. godine (godine dolaska nacista na vlast, prim. red.), može se zaključiti da je bio uveren u njenu ideologiju.“

„Moj pradeda je, na primer, bio među prvima koji su joj pristupili 1933. godine. Bilo je i drugih koji su u Partiju ušli tek 1942. ili 1943. godine“, kaže Hano Danenfeld. „Nažalost, danas možemo samo da nagađamo: možda je postojao pritisak okoline. Ili je, kao u slučaju drugog pradede, koji je bio trgovac stokom i veliki zemljoposednik, imao poslovne razloge da pristupi Partiji.“

Činjenica je, međutim, da niko nije bio primoran da pristupi nacističkoj stranci niti je u nju bio upisan bez svog znanja, kako se tvrdilo u mnogim porodicama. Hano Danenfeld žali što se tek sada otkriva ko je nekada bio član.

„Žao mi je zbog svih razgovora u kojima se ta tema tek ovlaš doticala. Nismo imali ništa za šta bismo mogli da se uhvatimo. Nismo imali ništa crno na belo, kao što sada odjednom imamo zahvaljujući ovim članskim kartonima. A ipak je reč o jednom od najvećih zločina u istoriji čovečanstva.“

Šta učimo iz prošlosti?

Danas se Nemačka u inostranstvu smatra svetskim prvakom u suočavanju sa prošlošću. Stotinu hiljada kamenova spoticanja na ulicama podseća na žrtve nacizma. U srcu Berlina nalazi se Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope, a u školama se posebna pažnja posvećuje periodu nacizma.

S druge strane, i u Nemačkoj jača desni ekstremizam, dok desničarska populistička partija Alternativa za Nemačku (AfD) stiče sve veći uticaj. Hano Danenfeld pita se da li bi uskoro mogli ponovo da prorade slični mehanizmi kao u vreme nacizma: „Neki možda razmišljaju: ‘Učlaniću se u AfD i tako napraviti karijeru.’ Saznanje da moja porodica tada nije pokazala naročitu čvrstinu navodi me na to da razmišljam koliko je opasnost i danas velika.“

Kako kaže jedna žena koju je intervjuisao list „Cajt“, suštinsko pitanje više nije upućeno prošlosti, već nama samima: „Kako ćemo postupati ako se političke prilike promene – i da li ćemo tada imati hrabrosti da snosimo posledice i zaštitimo naše temeljne demokratske vrednosti.“