Tradicija za akcentovanje

Pred vama je poslednji nastavak teksta „Novi Novi Pazar“ iz Omladinskih novina“ (uz još jedno žaljenje što nisam objavio, ni zapamtio imena svih arhitekata). U ovaj grad išao sam još dva puta. Naredne 1977. privatna, ali poluomladinska poseta – na Omladinskoj radnoj akciji Đerdap, bila je brigada iz N. P. pa me komandant povezao s bratom, inženjerom u Bgd. s kojim sam se lepo družio. Pozvao me u Pazar, gostoprimstvo za pamćenje. Negde 2006. sa Cvijetinom (PR „Pragma“) službeno glavni događaj, neslužbeno – upoznao sam Aidu Ćorović. Sledi tekst.

„Svim poslovima se prilazi na osnovu detaljnog urbanističkog plana koji je ovde urađen u ateljeima „Sandžak projekta“. Naravno, prioritet je dobilo uređenje gradskog centra i sa njegovim realizovanjem se počelo posle trogodišnjih priprema i studija; one su zahtevale proučavanje arhitekture i urbana rešenja ostalih naših gradova koji nose orijentalni pečat, ali ne da bi se ova rešenja kopirala, već da bi se našao sopstveni izraz.

Gradski centar biće jedinstven i po tome što će se naslanjati na rekreacioni centar koji se već gradi, a započinjaće jezerom koje će uskoro početi da zapljuskuje mermerne lukove hotela. Jer, ovaj hotel koji predstavlja pravo remek-delo, možda odveć kitnjasto spolja, skladno iznutra i pored obilja orijentalne ornamentike, jednim delom počiva na mostu ispod koga će se nalaziti Raška zaustavljena veštačkom branom.

Jedan od daljih projekata vezanih sa „srcem grada“ je uređenje i konzerviranje zanatskog dela grada, poznate „čaršije“. Sve se, razumljivo, ne da urediti pogotovo što ovaj grad obiluje zdanjima koja imaju veliku istorijsku vrednost te se moraju utvrđivati prioriteti i pribegavati različitim načinima konzervacije, restauracije i snimanja. Time se dolazi do značajnog pitanja koje se često javljalo u našem razgovoru sa grupom novopazarskih arhitekata od kojih najstariji ima trideset šest, a najmlađi dvadeset pet godina: kako pomiriti staro i novo, tradiciju i nova stremljenja, a ne oskrnaviti ambijent? Deo odgovora su i neki od pomenutih objekata, a ovde kažu da u njihovim projektima nema tradicije ni u sredstvima, ni materijalu, pa ni u izrazu. Tradicionalni su samo neki akcenti ovih građevina, nenametljivi ispusti nad ulicama, prisustvo elemenata kupole i lučnih elemenata, ponegde i stilizovani detalji klasične zanatske ornamentike. A što je u tradiciji najvrednije, to će se sačuvati u originalnom vidu, mada je to veoma teško obzirom na nekvalitetne materijale kojima se nekada gradilo.

„Izmirenje“ sa tradicionalnim stilom na globalnom nivou grada, ne zavisi od podražavanja i imitiranja tog stila, već pronalaženja takvog izraza koji će se estetski, funkcionalno i ambijentalno u njega uklopiti. Iako sada izgleda da monumentalne građevine „štrče“ iz tog ambijenta, to je samo znak da još sve nije gotovo i da zaokruživanje pojedinih celina iz plana zahteva dosta vremena i sredstava. Dotle će se Novopazarci ponositi i novim delima svojih arhitekata i autentičnim kontrastima koje njihov grad pruža.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.