Melodramska autentičnost

Prošle subote citiran je prvi pasus teksta „Novi Novi Pazar“ iz januara 1976. objavljen u „Omladinskim novinama“. U ovu, kako je napisano, pomalo melanholičnu, ali veoma živu orijentalnu sredinu“ došao sam bio da opišem arhitektonske i urbanističke podvige inovativne grupe gradskih arhitekata. NJihovo je delo bio i hotel „Vrbak“ za koji je taksista u hladnoj noći rekao da sad hotela nema, ali da će za tri meseca biti otvoren „kakvog nema u Jugoslaviji“. Citiram/o dalje, od reči do reči:

Ako smo ovako ukratko uspeli da ukažemo na neke perspektive ovog nedovoljno razvijenog grada sa tridesetak hiljada stanovnika, onda treba ukazati na još jednu. Zbog nje smo se i našli u ovom mestu koje se čoveku čini čas zaostalo u vremenu od pre nekoliko decenija, čas ispred ovog našeg vremena. Reč je o arhitektonskim i ambijentalnim specifičnostima i novinama Novog Pazara, koje u velikoj meri utiču da se čoveku javi istovremeno taj utisak autentične zaostalosti i poleta.

U Novom Pazaru u urbanističkom i arhitektonskom smislu mogu se izdvojiti tri skoro ni po čemu jednake celine. Jedna, ona stara, čija patiniranost ide do oronuloosti, vapi za uklanjanjem ili konzerviranjem, ukoliko nije, usled promenjenih potreba izgubila svoj sadržaj i formu. Druga predstavlja niz objekata građenih u novije vreme, ali koje u funkcionalnom i estetskom smislu naginju jednoličnosti i sivilu arhitektonske „konfekcije“. I najzad, treća, kojoj treba proreći pravu budućnost, ovaploćenu u desetak lepih i karakterističniih građevina, ili još uvek projekata grupe mlađih arhitekata koji ovde rade.

Svakako, trenutno boje izuzetnosti ovom mestu daje kako pomešanost ovih oblika, tako i snaga inovacije koju poseduju nove građevine. NJihova svežina se ogleda u monumentalnosti koja može da zbuni i ushiti, i u estetskoj i funkcionalnoj doteranosti. U ovom smislu novopazarski arhitekti prate veoma moderne prostorne, namenske i estetske zahteve, negujući pritom i autentičnu lepotu orijentalne arhitekture koja je sadržana u nekad manje, nekad više izraženim oblikovanim ili dekorativnim akcentima. Uostalom, svaki drugi pristup, stiče se utisak, bio bi lažan i izneverio bi prostorne zahteve i melodramsku autentičnost urbanog pejzaža ove stare varoši. Mnoge od ovih zgrada različite namene (autobuska stanica, banka, hotel, trafo-stanica i stambeni prostori) građeni po projektima arhitekte Tomislava Milovanovića, pored ovih odlika nose i snažan utisak skulptorskog izraza.

Može biti čudno, a i anegdotski zvuči podatak da se među prvim realizovanim objektima našao i takav kome se obično prilazi bez ikakvih estetskih kriterijuma kao što je trafo-stanica, ili već gotov i projekat gradskog WC-a. (Sagovornici, arhitekte su mi tada ispričali, a vidim sad nije ušlo u tekst da, kad su kolegama ili opštinarima pokazivali idejni projekat WC-a svi su mislili da je reč o burekdžinici! – primedba iz sećanja.)

Međutim, u Novom Pazaru su shvatili da u ime buduće i sadašnje lepote grada ne postoje manje ili više važni objekti koji će prema tome zahtevati manju ili veću pažnju stručnjaka. Kraj sledeće subote.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.