Putevi do tekstova (1)

Posle pedesetak godina izgleda da su u počecima mog novinarstva ponekad interesantniji putevi, putovanja do tema nego sami tekstovi. Još kad se u sve uplete varljivost sećanja na druga i drugačija vremena.

Na primer, ranih sedamdesetih godina, kad sam sa kulturne rubrike „Omladinskih novina“ prešao na društveno-političke teme ne mogu da zaboravim put u Trgovište. Tamo je koju godinu pre, kolega iz lista pisao o nekom slučaju svađe i nesporazuma predsednika omladine sa predsednicima drugih društveno-političkih organizacija (DPO). Ponovilo se to, pa me šalju da opišem šta je sad problem.

Uobičajeno je tada bilo da se javite omladinskoj organizaciji opštine za pomoć i savete čak i o logistici, prenoćištu, ima li autobusa… Ali, ovde, ne znam kako je bilo, možda sam se informisao od rukovodstva omladine u Vranju. Jer, predsednik mladih u Trgovištu bio je iz sela tridesetak kilometara dalje od centra ove opštinice, bez telefona, a na posao predsednika je dolazio peške. Tako je bilo i ovoga puta, došao je u gumenim čizmama našli. A urezalo mi se sledeće: sve DPO bile su u istoj zgradi, ali ni šef Partije, ni omladine, ni SSRN nije pristajao da se priča učetvoro, već sa svakim u četiri oka. Ali je svaki proveravao da neko ne stoji pred vratima kad se priča s onim drugim. I još – valjda je tad bilo autobusa Vranje -Trgovište, ali sam siguran da su se u hotelu u Vranju u sobama ložile „alfa“ nafta peći.

Slučaj Caparić je po januarskoj hladnoći te 1978. je bio posve drugačiji. Da me godinama neko pitao šta sam radio tamo u selu u brdima kilometrima od LJubovije, rekao bih da se sećam da je to bilo o nekom đaku-pešaku koji putuje 30 km do škole. I da je on nekako došao u kancelariju opštinske omladine u LJuboviju. I kao kuriozitet, nisam ni tražio hotel, ne znam ni da li ga je bilo, prenoćio sam u porodičnoj kući, pa ne šalim se mnogo, verovatno ako ne prve, onda najmlađe kolumnistkinje u srpskoj štampi. Naime, mesecima pre toga valjda od njenog osmog razreda „Omladinske“ su redovno/povremeno objavljivale rubriku „Pismo iz mog razreda“ Olivere Grujić.

A đak-pešak nije bio neki klinac, jeste bio pešak, ali dokumentacija mi je rekla – predsednik omladine u selu, 17-togodišnji Miodrag Stanojević. I nije tad dolazio u LJuboviju, već sam, ne znam kako ni čime, toga nema u tekstu išao u Caparić.

Bila je to godina omladinskih kongresa. Omladinske organizacije su -zamislite – slale u centralu predloge za teme i probleme o kojima kongres treba da raspravlja. Mladi Caparića su se požalili da nemaju mesta za sastanke i igranke posle njih i da nemaju čak ni „gde da vode ljubav“ (ne kao njihovi preci kod ovaca).

To je stiglo do republičkog rukovodstva, pa do redakcije omladinskog lista i napravio sam širu temu o tome. Ali morao sam da je oživim sa „lica mesta“. A konkretno u Capariću, Dom kulture je bio pretvoren u magacin, zgrada nije bila ni seoska već pripadala školi, ali Mesna zajednica se lako s tim saglasila i iako je Dom pripadao školi, ubirala neku kiriju za seoske potrebe. U temi je opisano da je slično bilo -kojekuda. A kako li je sad!?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.