Poltronski štampari

U mojoj „eri“ prvo „Omladinskih“ potom njuzmagazinskog NON-a skraćenoj godinu dana zbog ostavke, bilo je već više od gunđanja, bile su dve zabrane, jedna u „Omladinskim“ i druga u NON-u. Ali, beše i skandala – nazvah ih „poluzabranama“ (sve u NON-u). Tri-četiri najviše, ali se dobro sećam samo jedne, a maglovito još jedne. Delimično zato što u pomalo aljkavoj dokumentaciji brojeve za koje sumnjam da su poluzabranjeni imam u izvornom obliku, a ne prisilno promenjene.

Šta je poluzabrana – nekad neko moćan ili ovlašćen zahteva da se neki sadržaj izbaci ili promeni. Ona „maglovita“ ticala se jedne pobune studenata u „Studenjaku“, navodno zbog hrane, a novinarska procena – bojkot hrane bio je politički motivisan. Odavde gledano, čudno je da je bila poluzabrana jer je to moguće bilo samo kad se sav tiraž odštampa, pa se jedan primerak odnese tužiocu koji ima jedini pravo da „privremeno“, do suđenja, zabrani „rasturanje glasila“. Ako sud presudi – bila je to ipak država „pravnija“ od o(A)Ve! – glasilo se vraća u prodaju.

Po mom vraljivom sećanju, ja sam iz štamparije zvao Redakciju da obavestim kolegijum da bih pristao na zamenu strana, urednici su bili protiv, ali sam se kao glavni opredelio za manju, materijalnu, a ne političku štetu. Samo, posle svega nije mi jasno kako je list dospeo do tužioca, ako je od njega došao „savet“ – „menjaj ili zabranjujem“. (Naknadno nađoh taj broj, „oteo“ sam „original“, neuheftan, a takav ne bi smeo kod tužioca!)

Ali, možda je sve bilo kao u slučaju koga se sećam. Zvao me na dan pripreme za štampu i štampe dežurni urednik, ne sećam se ko je bio da imamo veliki problem. Dođem na „licino mesto“ i šef pripreme za štampu, ne šef štamparije mi kaže da NON ne može da ide ovakav. Jer, na fotografiji uz intervju s jednim omladinskim funkcionerom iznad njega je slika, već pokojnog druga Tita isečena preko pola glave.

Moj argument da šef priča budalaštinu je bio da smo slikali omladinskog rukovodioca, a ne Tita. Jok, ne ide, javiće on to i miliciji i tužiocu. Kakve veze ima milicija, on se pohvali još višom vezom u „službi“, a to da javi je njegova dužnost. Ne sećam se ni da li sam tražio ili razgovarao sa glavnim direktorom u štampariji „Glas“, sa nekim višim od šefa pripreme. Ali se sećam da sam pristao da se, ako se ne fakturišu troškovi, promene te četiri strane…

Na kraju, dužnost mi je da kažem, da su glavni rukovodioci štamparije bili korektni ljudi. Jedan iz tog doba, čini mi se da je bio devedesetih prešao u „Poltitikinu“ štampariju, ili je raniji poslovni ppartner iz „Politike“ došao u „Glas“. E, taj uglavnom na našu „staru slavu“ (Duletovu i moju) pristane da nam u velikom tiražu, na lepe oči, da platimo od prodaje, odštampa „Sudbinu Krajine“. Kiosk-knjigu pok. Srđana Radulovića koja je bila prvi proizvod Dan grafa, godinu pre „Danasa“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.