Ne ide DRUŽE uz „dva dinara“ (Dve kazne i dve zabrane, sve neobične 3)

„Omladinske novine“ su 1979. pokrenule zanimljiivo izdavaštvo. Raspisan je konkurs za „Najbolji omladinski roman“, a nagrada je bilo -objavljivanje izabranog. Prvi od više pristiglih bio je – da je pisac Dragan Lakićević roker, reklo bi se LEGENDARNI – roman „Studengrad“. Dragana sam poznavao i pre studija, sa godinama trajućeg a sad priga(u)šenog jugoslovenskog festivala mladih pesnika „Mladi maj“ u Zaječaru, pa i sa „Majskih rukovanja“ u Titogradu gde sam bio „uzvratno pozvan“ već valjda 1972. i par puta kasnije. Sretali smo se kao već studenti i u onom legendarnom podrumu-menzi „Tri kostura“ na Obilićevom vencu.

Ne znam da li sam te 79. već bio urednik posebnih izdanja, tek ne vidim u impresummu svoje ime, ali sam rukopis čitao kao redaktor, a glodur Milomir Kragović je potpisan iza dvotačke posle „za izdavača“. Nekoliko desetina na 150 strana kraćih priča-poglavlja iz najvećeg studentskog doma, prikazali su briljantno i društvenu atmosferu tih godina kroz duhovite gorkaste dogodovštine u tom nikako samo spavalištu mladih akademaca.

U neku ruku i kasniji najbolji omladinski romani, ali i pisci se mogu smatrati legendarnim. Nema mesta da pobrojim sve, ali da pomenem „Hoćeš li da popiješ nešto“ koji je izašao 1983. ali iz posvete autora Branka Dimitrijevića meni, tad već uredniku, vidim da je izašao „posle velikog iščekivanja“. Koliko se sećam, Branko je isprednjačio (preglasan sam!) u odnosu na „Dobro jutro, Kolumbo“ legendarnog Šapčanina Ivana Glišića koju je kasnije kao odličnu omladinsku knjigu objavio drugi izdavač i eno se i sad prodaje na „…ndoima“.

Ali, izdavali smo i knjige van konkursa. „Govorim, govorim“ zbirka pesama Andreja Jelića Mariokova, pojavila se u inovativnom formatu i opremi. Još zanimljivija je bila zbirka kratkih priča mladih pisaca, valjda već u vreme „novovalovaca“, za mog glavnourednikovanja (ne nalazim je u dokumentaciji) i sećam se samo da je dogovaranje bilo sa potom nezaobilaznim rediteljem i pesnikom, sad odličnim romansijerom Srđanom Dragojevićem. Osebujnost se sastojala u tome što je opremljena u formi roto-romana sa kolor koricama, a bilo je i kolorisanih strana sponzorskih reklama.

I, idemo na naslov! Svakako je to bilo pre početka osamdesetih, ili „preciznije“ pre glavnourednikovanja pok. Grujice Spasovića, jer je glavni zaplet sa M. Kragovićem.

Javi se uredniku posebnih izdanja pok. Bora Đorđević, tad već „Čorba“, a popularan isto kao „riblja“, pa i više od nje. Veli, zna da objavljujemo knjige, a on ima zbirku pesama, među kojima su i one već naširoko slušane. Kolegijum se skoro oduševi, dobra obostrana reklama, publicitet tad se to još nije zvalo PIARisanje… Donese Bora rukopis, pročitam, opremim, izlektoriše se i spremno za prelom (dizajn/prepres) i štampu.

Ali jednog dana Kraga kaže, mogu li ja da „bacim oko“ na tu Borinu knjigu. I stvarno je efikasno, bacio jedan pogled na knjigu „a drugi kroz prozor“, što reko Minimaks. Dođi, a ne može ovo, kakav socijalni slučaj, kakva „dva dinara, druže“ i to pred veceom! Ja dovršavam njegovu misao u glavi, nema toga u socijalizmu. Probam da argumentujem. Ne može! A kako to reći Bori!? Ne sećam se da li je bilo lično ili telefonom. Razumeo sam da je razumeo. Posle sretali smo se slučajno i čuli par puta, nije zlopamtio. I izdao je tu knjigu, imam je i čuvam kao sramotu koju i sad osećam i prema pokojnom Bori.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.