Kad nagrada otplati kaznu (Dve kazne i dve zabrane, sve neobične 2)

Fudbal je prestao da me interesuje 1974. kad je bilo neko prvenstvo u Minhenu. Ispitni rok, a oni, sa sve komentatorima, umesto da promovišu igru na pobedu, kalkulišu – ako izgubimo od onih drugih sa toliko, a treći pobede četvrte, onda mi i truć, truć…

Ali, vratio sam mu se iz „političkih razloga“ 1987. godine. Već sam bio urednik u „Borbi“ posle desetak meseci u „Osmici“. Nisam odoleo pozivu Stanislava Staše Marinkovića jer mu u dobroj uredničkoj ekipi političke rubrike ipak treba „jedan buldožer“.

A razlog za kratki povrat fudbalu je bila utakmica „Fljamurtari“ -„Partizan“ u Valoni, sedištu ovog kluba. To je bila šansa da se pod izlikom praćenja utakmice i politički zaviri u tu još informativno hermetički zatvorenu „Enver Hodžinu Albaniju“. Iako je on već bio preminuo, a glavna je u to vreme bila njegova supruga. Naime, do tada, posle raskida pedesetih godina jedino je „velečasni“ kolega Pero Zlatar mogao da zaviri u tu maoističko-staljinističku bunkersku zemlju i svoje hodočašće složi u ekskluzivnu knjigu (eno je ima joj novih izdanja na Kupindou!)

Tako su rezonovali i drugi mediji u SFRJ, pa je u prvo otvaranje ove zemlje pošao pun autobus novinara, među kojima je bilo i nešto sportskih.

U to vremenu nije me interesovalo ni ko je trener „Partizana“, a o timu i prvenstvu sam imao onoliko pojmova koliko zahteva „opšta kultura“. (Za šta jedna prijateljica jednom reče da ne postoji kao pojam i sadržina. I za ovaj tekst izguglao sam iz „Danasa“ Ž. Vekeckog da saznam za kog je igrao Vokri!)

Ali, išao je iz „Borbine“ kuće i kolega iz „Sporta“, zaboravio sam mu ime, jer mi s godinama popušta „opšta kultura“, i dogovorili smo se da on napiše sportski izveštaj i za matičnu „Borbu“, a ja ću se na utakmicu osvrnuti političko-sportski, s primesama da li se i u utakmici vidi „sudar“ političkih ideologija i pogleda na socijalizam. Ali i sudar naših stereotipa o ovoj zemlji koji su podrazumevali da su i ljudi u njoj naši neprijatelji. (Evo ga, stereotip još traje, pa je Rama čas drugar Vučiću, a čas džak za udaranje!)

Taj sam stereotip u razgovorima sa par kolega koje i sad cenim razbio već tokom puta preko Elbasana do Valone. (Jedna od najupečatljivijih slika našla je mesto i u mom romanu za koji sam juče „odobravao“ prvu postavku dizajna. A sećajući se šta sam sve objavio sa tog jednoipodnevnog puta, plus što sam dosta toga našao u nesređenoj dokumentaciji, moraću da pitam Dražu da složim nekoliko nastavka i o tome.)

Inače je u NIGRO „Borba“, kako se zvalo celo preduzeće, bila obaveza da kad neki novinar iz bilo kog lista ode na neko ekskluzivno mesto ili događaj, nema pravo da odbije zahtev bilo koje od redakcija da napiše i za njih. Iz Albanije sam posle opširnije pisao, pa i tekst o ženama za „Borbin“ ženski časopis NADA.

Vratim se, prvi kolegijum posle puta, predlažu me za nagradu „tekst broja“ odnosno AI rang za platu (ono I nije inteligencija, već istraživački članak!) za onaj političko-fudbalski. Kadli, urednik spoljne pok. Slobodan Pavlović uzme reč i veli da je nedopustivo da urednik „Borbe“ ode na utakmicu u Valonu, a ne napiše izveštaj sa nje, nego „pozajmljujemo iz „Sporta“. Udri, prži, udri prži, nateži se, Staša i svi poštuju Slobu i preseče se samo „propust“. A ne GRUBI PROPUST.

Nisam (ni tad bio) „materijalista“, ali kazna čak i za grubi propust bila je „nežnija“ od AI nagrade.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.