Sigurno je sigurno (Dve kazne i dve zabrane, sve neobične 1)

Nije da ne znam odakle da počnem. Mogu od bilo čega od sledećeg: Titovog vremena, novinskih kolegijuma, ocenjivanja izašlih brojeva listova, kaznama i nagradama novinarskim, ali i o radno-disciplinskim.

Pa ću obrnutim redom – sadašnje generacije novinara, novinarčadi i onih koji misle da to jesu, ne mogu da shvate, a nije to odskora počelo, da su nekada ocenjivani izašli brojevi listova, ali i pojedini tekstovi. Bilo je i nagrada i kazni, nekad su bile samo simbolične, a nekad su se iskazivale i smanjenjem ili povećavanjem plata. Ovo drugo se sad zove bonusi, ali ne znam kako bi se ocenjivale „napisotine“ kojima je razlog „klikabilnost“ ili masna novinarska laž.

Ocene su davali redakcijski/urednički kolegijumi, ali znam da neki časopisi nisu ni imali takve sastanke, već su tu ulogu obavljale „puš-pauze“. Kadgod me pitaju o tome – istaknem – jesu bili ozbiljni kolegijumi i u „Borbi“ („Našoj borbi“) i „Danasu“, ali najozbiljniji su za mene bili oni u „Omladinskim novinama“/NON-u. (A koje godine i dalje smatram „herojskim danima“ mog novinarstva, ne potcenjujući i one potom.)

O Titovom vremenu, posebno o tome da je to bilo vreme uređne države, kakvu – ne ulazeći u sferu ideologije, nikad potom nismo umeli da napravimo – imam dobro mišljenje. (A o ideologiji samo ovoliko, na odličnim i visokoposećenim mojim osnovnoškolskim priredbama u selu pevala se himna, poneka partizanska pesma, recitovala Ćopićeva „Na

Petrovačkoj cesti“ i Kulenovićeva „Stojanka majka Knešpoljka…)
Od 1973, otkad sarađujem u „Omladinskim“, pa do 1985. kad sam podneo ostavku kao glodur NON-a, ne pamtim nijednu kaznu. Osim jedne -meni. Za urednički propust, ali je naplaćena radno-disciplinski – smanjenjem plate za 30 odsto.

Glodur je bio M. Kragović, a ja urednik posebnih&regionalnih izdanja. Svaki region, osim mog timočkog, imao je omladinski list štampan kao dodatak „Omladinskim“ za prodaju u dotičnom regionu. I svaki je imao svog glavnog urednika koga je imenovalo međuopštinsko predsedništvo omladine. Za Titovoužički region list se zvao „Reč mladih“, a glodur je bio novinar i pesnik Milijan Despotović.

Urednici pošalju tekstove, fotke i plan broja kurirom ili poštom, a ja budem više kao neki desk-urednik, ne cenzor, već lektor. Negde pojačam naslov, izbacim neku glupost, bolje plasiram glavni tekst, ili nađem „glavniji“ od onog koji je odredio regionalni urednik. I to predam tehničkom uredniku, pa u štampariju.

Bilo je valjda to oko 25. maja, Titovog rođendana. U regionu neka institicija, recimo prosvetni savet, raspisao konkurs za najbolju „rođendansku“ pesmu. I prvu nagradu dobije neka devojčica koja poentira stihovima, skoro da ih doslovce pamtim: „…sad dok klasaju zlatna žita, zemljom upravlja čvrsta ruka Tita.“ Znam ja da je ČVRSTA RUKA ideološka i „naučna“ odrednica za staljinizam. Ali dete nagrađeno, nagrada objavljena u drugim medijima, prosvetni savet to potpisao. Objavim/o i pesmu i vest.

Ali, na kolegijumu glodur valjda pominjući one iz rukovodstva omladine, ili da mogu ideološke vlasti da nas napadnu, predlaže disciplinsku kaznu, da se vidi da smo videli. Ali Krago, pa Despotović pustio, ozvaničeno u Užicu, preneli smo ono što je i nagrađeno, nismo mi napisali pesmu… Jok. Što je sigurno – sigurno, vidi se da smo videli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.