Oproštaj od Dragana Papića, umetnika koji je život pretvorio u umetničko delo

Opraštajući se od Papića, sa kojim je bio prijatelj još od početka 80-ih i Studentskog kulturnog centra, vremena kada je Beograd bio grad koji je umeo da proizvodi nemir, ideje i umetničke eksperimente, arhitekta Slobodan Maldini istakao je da je njegovo najveće delo bio način na koji je razumeo svet i način na koji je svoj život pretvorio u umetnički čin.

Zato njegov odlazak, kako je naveo, nije samo odlazak jednog umetnika, jer sa njim odlazi jedan način mišljenja, jedna vrsta intelektualne slobode, jedan duh koji nije pristajao da bude ukroćen.

Rođen 1952. godine, Papić je ostavio upečatljiv trag i u vizuelnoj i performativnoj savremenoj umetnosti, ali i u popularnoj muzičkoj kulturi, kao pokretač projekta grupe Dečaci (kasnije VIS Idoli) početkom osamdesetih.

Papić je bio i hroničar beogradske novotalasne scene, okupljene oko Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Počast njegovim polaroidima iz tog vremena odata je kroz jedan od kalendara umetničke grupe FIA, koji je po foto-aparatima koje je koristio nazvan “Idiot”.

Papić je od kraja 70-ih izlagao na brojnim relevantnim izložbama u Srbiji i inostranstvu.

Zapamćen će biti po projektu “Unutrašnji muzej” koji je razvijao godinama u svom stanu od različitih odbačenih predmeta iz jugoslovenske prošlosti pronađenih uglavnom na buvljaku, koje je raspoređivao u vidu provokativnih i često duhovitih instalacija.

Za rad “Fragmenti Unutrašnjeg muzeja” dobio je 2003. godine jednu od tri ravnopravne nagrade 44. Oktobarskog salona u Beogradu, a publici se obratio odeven u svom klasičnom bizarnom stilu, sa velikim crnim šeširom sa petokrakom i crnim velom preko lica, pustivši svoju snimljenu izjavu.

U tom snimku, koji je povremeno ubrzavao, Papić je, držeži u ruci plastični crveno-beli ceger, naglasio da se u radu “Fragmenti Unutrašnjeg muzeja” bavi “problemima zla i trivijalnošću naših života”.

U medijskoj kulturi i istoriji novih tehnologija biće zapamćen po mejling listi PLJUS-a (Prostor Ljubavi i Slobode), na kojoj je eksperimentisao i polemisao o širokom spektru aktuelnih društvenih i političkih tema, uključujući i savremenu umetnost i njenu scenu u zemlji i šire.

– Papićev tužni odlazak korespondira sa odlaskom cele generacije umetnika osamdesetih – kao da i u samoj supstanci nestaje duhovita i snažna pobuna čiji sam i sam bio učesnik. I Idoli, i grupa Žestoki, de Stilka, deo SKC-a, klub Akademija… živopisni oblik Dragana Papića, koji je čitavog života nastojao da i sam bude jedan od svojih projekata, neće vise uznemiravati malograđanski duh centra Beograda. Verujem da za njega ima mesto koje ga čeka u nekom drugom pokušaju – rekao je na vest o smrti Dragana Papića televizijski autor i reditelj Boris Miljković.

Uroš Đurić, slikar i glumac, kaže za Danas da Dragana Papića poznaje od svoje 16. godine.
– Sreo sam ga u SKC-u. U stvari, moje drugarice iz razreda, Grda i Lola, bile su njegovi omiljeni modeli u to vreme. Sa njima sam uleteo u tu beogradsku pank ekipu. Stalno su pričale o tom nekom Papiću – ‘Pap ovo, Pap ono’ – a onda sam ga i upoznao. Tada me je jako podsetio na Džerija Demersa, čoveka koji stoji iza talasa ska rivajvla krajem sedamdesetih godina u Engleskoj i koji je bio idejni tvorac i vođa grupe The Specials – kaže Đurić.

Njegov prvi utisak bio je da su Demers i Papić veoma slični.
– Postojala je nekakva neverovatna sličnost i podudarnost između njih dvojice, ne samo kao ličnosti nego i u fizičkom smislu. Obojica su bili iskonski demokratični, budući da su želeli da u sve uključe što više ljudi, u dešavanja koja su imala veliku emancipatorsku moć, a sve preko umetnosti – u Džerijevom slučaju kroz muziku i pop kulturu, mada je i Papić bio jedan od vodećih fotografa. NJegova medijska pismenost i uloga prepoznatljivi su po ukrštanju umetnosti, omladinske alternativne kulture, muzike i visokog senzibiliteta za društvena kretanja.
Đurić ističe da je upravo u tome bila Papićeva posebnost.

– Njih je Papić veoma uspešno usmeravao kroz svoje prikaze i priloge u tadašnjim omladinskim novinama. To je bila inicijalna kapisla za sve nas, koji smo mogli veoma brzo da učimo gledajući na koji način se on probija kroz strukture za koje smo do malopre mislili da su izrazito zatvorene. Zaista, bio je jedan veliki dar i autentični nonkonformista. Uopšte nije držao do komercijalizacije svojih aktivnosti – ocenjuje Đurić.

Prema njegovim rečima, značaj Dragana Papića leži i u tome što je verovatno bio „prvi koji je ukinuo jasnu granicu između elitističke i populističke kulture, između visoke i alternativne umetnosti“.

– Prosto je prebrisao čitavu hijerarhiju koja je vladala u to doba i možda zato što su svi već bili sistemski pozicionirani i imali korist od takvih statusnih pozicija, nisu znali šta bi s njim. Papić je imao veliku harizmu i bio je izrazito produktivan. Bio je nepresušni izvor ideja koje su samo sipale kao iz nekog kazana sa kipućom vodom koja se preliva – zaključuje Uroš Đurić.