„Nismo svi uprljali ruke u politici“: U Srbiji je u toku nedopustiva diskriminacija poštenih političara

Povređen sam jer sam diskriminisan (videti Zakon o zabrani diskriminacije), a ovo ne pišem zbog sebe, već zbog hiljada drugih, različitih političkih uverenja, danas iznova izloženih političkoj diskriminaciji, katkada više nego posrednoj i nesumnjivo jasnoj.

Da li znate ili ste čuli za nekog korumpiranog političara koji se obogatio, koji ima iza sebe finansijske i političke afere, lažljivog, neprincipijelnog, koji se dobrano karijerno okoristio dok su „njegovi“ bili na vlasti, koji je oglušujući se o moral i poštenje ogovaranjem i lažnim optužbama napakostio onima koji mu smetaju… koji je dakle uprljan vlašću, politikom?

Naravno da jeste.

Pa to je svima dobro poznato, zar ne? To je nesumnjivo, o tome se piše, to govore svi koji nastupaju u ovim i onim televizijama, to tvrdi vlast (doduše samo za sve opozicione političare), to tvrde i promoteri najjače opozicione grupacije koju čine oni koji se bave politikom, a je l’ da, nisu političari, jer je politika, kako kažu – veoma prljava i zato sa onim drugima koji se njome dugo bave, a u opoziciji su, ne sme da se sarađuje, jer su uprljani, kompromitovani.

A da li znate, poznajete, da li ste čuli za nekoga ko je dugi niz godina u politici, ko je čak bio ili jeste funkcioner neke političke stranke ili samo dugogodišnji aktivan član, a nije se ogrešio o zakon, niti se okaljao politički i moralno, zastupajući dosledno i iz uverenja svoje političke stavove, nije se obogatio i živi onako kako živi „sav nornalan svet“?

Da li ste čuli za neke nekadašnje državne funkcionere, danas opozicione političare, koji žive u malim stanovima, u neatraktivnim delovima grada od svojih plata ili penzija, koji nemaju ni bogate račune u bankama, ni nekretnine za izdavanje stečene u vreme vršenja vlasti? Da li znate koliko ima članova opozicionih stranaka koji su i ranije trpeli posledice svog političkog angažmana, da ne govorim o tome kako im je danas, koji zbog svojih javno iznošenih političkih uverenja nisu mogli da se zaposle ili nisu mogli da napreduju na poslu, a radom i znanjem su zaslužili? Ne, o tome se ne govori, jer opšte je poznato da su svi oni prljavi – pa zaboga, bavili su se politikom.

Poznajem neke od onih s početka teksta, one koje svi znaju i služe za politički celishodnu generalizaciju od strane vlasti i novih političkih delatnika, ali poznajem i znam daleko veći broj onih koji su bili i ostali potpuno čisti baveći se politikom, bivajući na najrazličitije načine otvoreno politički angažovani, koji nisu ćutali, koji nisu gledali svoja posla, svoje karijere i koji su trpeli. Ne radi se samo o desetinama onih koje lično poznajem, ne ni o stotinama, ni o hiljadama, govorim o stotinama hiljada ljudi koji nisu oportunisti ni karijeristi, već su hrabro snosili ne male posledice svog neskrivenog, javnog neslaganja sa politikom vlasti.

Uzmimo za primer Rodoljuba Šabića, nadam se da mi neće zameriti, izabrao sam ga slučajno, jer je svima svima dobro poznat, a i danas izložen kritikama od strane onih od kojih se to najmanje moglo očekivati, pa i onih za koje se ne može reći da se nisu uprljali i od vlasti okoristili.

Još od osamdesetih godina prošlog veka bio je politički, stranački aktivan. Bio je narodni poslanik, potpredsednik Narodne skupštine, ministar u Vladi Zorana Đinđića, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u dva mandata. Verujem da je svima poznato kako je te svoje funkcije obavljao, posebno funkciju Poverenika, boreći se i izborivši se sa preprekama s početka rada i pritiscima u najvećem delu svog drugog mandata.

Dakle, po opštem uverenju kao neko ko je gotovo četiri decenije politički aktivan, obavljao visoke državne funkcije – pa taj je kompromitovan, uprljan politikom, sa takvima nema šta da se razgovara. Traže se bolji, neukaljani, novi političari, jer ovi stari, makar bili i mladi, ne verujemo da iza sebe nemaju afere, nepodopštine, da nisu korumpirani – samo nisu uhvaćeni… To ne može biti kada je opšte poznato da to ne može biti. Samo oni koji su ćutali, plivali niz vodu, politički kameleoni, udvorice, male Muje – oportunisti i karijeristi, samo oni mogu da budu čisti i samo oni zaslužuju poverenje građana.

Je li tako, razmislite. Ko je zapravo uprljan: oni koji se decenijama trpeći posledice bave politikom ili oni koji se politikom nisu bavili i stavove javno iznosili čuvajući se loših posledica po svoje poslove, karijeru i porodični mir?

Zbog stotina hiljada hrabrih, upornih i u svakom pogledu čistih članova stranaka i stranačkih funkcionera, onih sa čijim se uverenjima slažem i onih sa kojima se nisam slagao i ne slažem se, gnušam se svakoga ko izvaljuje truizam da je bavljenje politikom prljava rabota.

Nemojte mi sada, ne slažući se, navoditi primere zaista kompromitovanih političara, korumpiranih, nemoralnih… Nemojte navoditi primere tzv. preletača, tog ljudskog smeća koje prezirem možda samo malo više nego što ih preziru gazde kojima agresivno služe, dokazujući im se. Na svako ime tih živih, primetno izuzetno živahnih, a uistinu mrtvih podlaca, dodaću još dva.

Ali na svakog takvog dodaću hiljade onih koji se nisu odupirali moralnom posrnuću, jer takvu potrebu nikada nisu ni imali i onih koji su se suprotstavili izazovu. I nemojte govoriti da takvi, te hiljade časnih treba da se povuku jer su navodno kompromitovani, da ućute i da sve što treba da učine jeste da podrže one koji decenijama nisu imali hrabrosti da njih podrže, pa im sada prigovaraju da su bili neuspešni. Zašto se, zaboga, od kompromitovanih uopšte i traži da podrže one koji počinju da se bave neizbežno prljavom politikom.

Najzad, nadam se da ćemo dočekati promenu režima i da će svako moći da se osvedoči da nije politika neminovno prljava, da prljave nisu sve stranke, iako ima i onih koje jesu, da su prljavi samo pojedinci, manjina. Bilo ih je, ima ih i biće ih. Nisu svi kojima je do poštenja napustili politiku i otišli u crkvu, kako ih je jedan političar svojevremeno savetovao, najveći broj kojima jeste do poštenja ušao je i ostao u politici, a u crkvu, ako odlaze, to nije zbog bežanja od politike, već iz mnogo dubljih razloga.

I među novim političarima biće i jednih i drugih, koliko kojih videćemo vrlo brzo, jer mnogi su nestrpljivi. Oportunisti mogu da se promene, ne često, ali mogu. Oni do sada mudro ćuteći pojedinci koji pak u politiku ulaze uočivši priliku za veću dobit nego od daljeg nemešanja ubrzo će sebe svrstati u grupu s početka ovog teksta, osnažujući i dalje netačna uverenja da politika prlja ljude.

Ne! Ljudi prljavog karaktera prljaju politiku. Ima Nerona, ali ima i Marka Aurelija. Politika, vlast, moć ne kvari ljude, već samo razotkriva njihove karaktere. Ne slažete se… dobro, pa različito misle Platon i Makijaveli. Verujete da je Prudon u pravu, ja posvedočujem da je to Džo Bernard Šo, koji napisa: „Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, ako se domognu vlasti, kvare vlast“.

Da se potpuno razumemo: jedina mi je namera da ukažem na pojavu koja šteti ostvarenju zajedničkog cilja, pojavu kršenja demokratskih principa, diskriminaciju u cilju marginalizacije onih koji bi morali da budu prihvaćeni kao dobrodošli partneri. Potpuno mi je jasno kako je danas najsnažnija opoziciona politička grupacija takav status ostvarila i bez obzira na neke dileme želim joj veliki uspeh, jer je od presudnog značaja. Ali neću da se sklonim. A strahujem šta će biti sutra, kada se već danas pokazuje sklonost autoritarizmu.

Autor je član Predsedništva Novog DSS i nekadašnji predsednik srpskog parlamenta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.