INTERVJU Saša Milovanović – Sale Veruda: Srbija protestuje već trideset godina i u suštini se ništa ne mijenja

Nekada je dane provodio po garažama, studijima i koncertima, dok ga danas najčešće možemo sresti u centru Pule, gde na jednoj od najlepših ulica ima muzički štand sa pločama i kasetama. Koliko je to mesto važno za njega govori i činjenica da je nedavno – u noći 17. jula – kada je grupica stranih turista pravila nered šutirajući kante za smeće, na njegovu opomenu da to ne rade, primio nekoliko udaraca po rukama, nogama i licu, zbog čega se u javnosti povela velika polemika.

U intervjuu za Danas otkriva nam kako je izgledao život u Puli sedamdesetih i osamdesetih, koliko se radilo da bi postao muzičar, kako je nekada gledao na društvo, a kako danas i da li je pesma alat za promene ili ipak ne. Reč je, svakako, o Saši Milovanoviću, poznatijem pod nadimkom Sale Veruda, osnivaču i frontmenu legendarnog pank benda Kud Idijoti.

Rođeni ste u Beogradu, ali ste se rano preselili za Pulu. Kako je izgledao život sedamdesetih, osamdesetih godina?

– Mi smo stanovali na brdu Montezaro, koje je zapravo park. Za klince koje vole izaći van, penjati se na stabla, susjedu krast trešnje, trčat između grmova, vozit bicikl oko fontane, to nije moglo biti ljepše okruženje. Bez prometa, čisti zrak, čini mi se da je i klima bila ugodnija, da nije bilo ovako vrelo kao što je danas. Izlazili smo u disko klub Marelica, gde se nije služio alkohol, a kasnije u čuveni Uljanik… Pa ljetnje ferije, šta reći…

Rano ste počeli i da se zanimate za muziku. Kako je izgledao sam početak?

– Čovjek je od rođenja, pa i prenatalno, okružen zvukom. Od malena sam voleo da nešto sviram, udaram u tegle i slično. Majka je to videla i sa puta mi je donela jednu akustičnu gitaru. Kada sam se sprijateljio sa čovekom kojeg ljudi koji prate kudovce znaju kao Bucolini, on mi je pokazao prve akorde i jednog trenutka rekao: „Znaš šta, Sale, pa ti si talentiran, čoveče. Znaš šta, ‘ajmo ovako, ti sviraj gitaru, a ja ću svirat bas.“ I on iseče tu dve žice na akustičnoj gitari i evo sad je on basista (smeh). Svirali smo u kojekakvim bendovima, dok nismo došli do možda prvog značajnijeg benda za kasniju povijest Kud Idijota. Bend se zvao Nafta. Tad je bila velika naftna kriza sedamdesetih godina, cijeli svijet je brujao o nafti. Nafte neće biti, mora poskupiti… Sad smo u 2026. i nafte još uvijek ima. Ali te njihove laže i dalje su iste. Tada sam svirao najviše, kad izračunam, ne u kontinuitetu, ali sigurno osam sati dnevno.

Vi ste, međutim, završili školu za stolara? Odmah potom, radili ste u Uljaniku, jednom od najvećih brodogradilišta u SFRJ?

– Nisam odmah, nego, nakon što sam završio za stolara, vrlo brzo su me pozvali u vojsku. Nisam se gurao, ali ne znam kako sam ušao u onu „oktobarsku klasu“. Kada sam se vratio, nakon sedam dana sam se zaposlio u pogonu koji je radio građevinsku stolariju, od kojih sam i učio zanat. Kasnije prelazim u Uljanik, gde sam radio kao brodski stolar, negde do albuma „Mi smo ovdje samo zbog para“.

U to vreme, u istom preduzeću, radio je i vaš kasnije veliki prijatelj i kolega iz Kud Idijota, Branko Črnac Tusta.

– Da, to je bio takozvani SOUR – složena organizacija udruženog rada, sastavljena od OOUR-a, koji je bio osnovna organizacija udruženog rada. Uljanik ih je tada, koliko se sjećam, imao možda dvadeset tri, dvadeset četiri ta OUR-a, složenih u jedan veliki SOUR brodogradilišta Uljanik, koje je u to vreme zapošljavalo sa koperantima oko deset hiljada ljudi. Ja sam kao stolar bio u jednom OUR-u, a Tusta u drugom, u takozvanom TESU, tvornici električnih strojeva i uređaja.

Pored toga što je ostao upamćen kao pevač Kud Idijota, Tusta je bio prepoznatljiv po svom zalaganju u radničkom sindikatu. Kako komentarišete to?

– On je bio vrlo aktivan član radničkog sindikata, pogotovu kako je bilo evidentno da Uljanik ulazi sve više i više u teškoće. Sad, koliko su to bile unutarnje pukotine a koliko dirigirano iz vana… Bilo je evidentno da poduzeće ide nizbrdo. On se oko svega toga vrlo angažirao.

Zajedno ste radili, a potom i svirali u bendu. Da li smatrate da se pank tada više vezivao za radničku klasu?

– Dok Petar Janjatović to nije spomenuo, meni to nije upadalo u oči. On je nas opisao kao jedan od retkih pank bendova koji je zapravo bio radnički bend. Jer mi smo stvarno bili radnici, zaposlenici, ja znam šta znači raditi, šta znači živeti od plaće. Nismo bili deca oficira, neke više klase, salonski buntovnici… Živimo u radničkoj bazi i i te kako vidimo to društveno raslojavanje. Koliko god se pričalo da smo svi mi isti, ipak su neki bili jednakiji od drugih. Ali mislim da je to kroz povijest svakog društva, da nema u potpunosti idealnog. Nisu ni svi ljudi isti, ne mogu. Da svakom daš sad hiljadu eura plaću, neko će odmah potrošiti, neko će štedeti, neko će ovako, neko onako…

Takvi i tome slični problemi često su bili opevani u vašim pesama. Šta ste time hteli da postignete?

– Kao autor sam imao potrebu da nešto kažem, međutim, s vremenom sam uvidio – to u suštini ne mijenja stvari na tom nivou. Vi možete napisati sto pjesama o nezaposlenosti ili protiv nezaposlenosti, to neće otvoriti nijedno jedino radno mjesto. Možete pjevati protiv ministara, protiv vlade, protiv bilo čega, to ne mijenja stvari na taj način. Zato što pjesma nije alat za te promjene. Jednostavno morate imati alat. Da vam pukne guma na cesti, možete vi pevati o tome, ali to neće zamijeniti gumu. Šta vam treba? Ključ 13, ključ 15… Alat kojim se rešava problem.

Da li muzika na neki način ipak može da menja čoveka?

– Kao što sam rekao, muzika nije alat za te direktne promene. Ali, muzika ima drugu moć. Izaziva određena stanja svesti, izaziva određene emocije, u skladu sa time navodi na neko razmišljanje koje dovodi do određenih zaključaka. Te neke protestne pjesme možda baš i imaju nameru da ljude navode na neka razmišljanja, one imaju, što ja vrlo poštujem, taj indirektni efekt. Čovjek koji to sluša i skloniji je razmišljanju možda će kasnije izvesti neke zaključke i kasnije će se u životu ponašati u skladu sa tim zaključcima.

Kada govorimo o novcu i klasnom raslojavanju kroz prizmu muzike, kako vam se čine današnji bendovi?

– Vidim puno bendova iz undergrounda koji ili ne mogu zaraditi novac ili im to nije bitno. Mnogi idu na nastupe za putne troškove, eventualno neko piće, smještaj i ako je neki sitan honorar. Mnogo tih bendova od muzike ni ne živi. Među njima ima odličnih tekstova, angažiranih ljudi, nekako pronicljivih, koji jako dobro detektiraju šta se dešava i jako dobro sve to opisuju.

Muzikom se, međutim, šire i druge ideje… Da li vas brine ponovni porast nacionalizma na našim prostorima?

– Ne znam da li je to porast ili smanjenje, toga je uvijek bilo, samo što se to u doba Jugoslavije nije toleriralo. Nisi mogao baš nekažnjeno psovat mater srpsku ili hrvatsku. Možda jest Jugoslavija i glumila ravnopravnost i bratstvo naših naroda i narodnosti, ali toga je uvijek bilo. Da li je taj omjer danas veći ili manji, ja to stvarno ne znam, ali čini mi se da se to danas tolerira, a možda čak i potiče, ali mislim da od toga nitko nema koristi, osim onih koji nastoje upravljati ovim svijetom i kojima kaos odgovara.

Kome odgovara takav haos?

– Izraziću se metaforički. ‘Ajde da kažemo da postoji nama vidljivi i nevidljivi dio svijeta. ‘Ajde da kažemo da postoji zavjesa. Ovo do zavese vidimo svi. Neko će to videti na ovaj ili onaj način, to nije bitno. Ali, ono što je iza zavese, što upravlja ovim, to je bitno. Oni koji su iza zavjese, oni će uvijek nastojati da su podele, da se ljudi sukobljavaju, da ne surađuju, da nisu u ljubavi, da se ne pomažu, da nisu empatični i to što je iza zavese je zapravo uzrok onoga što se dešava ovdje. A oni iza zavese, bogati, možda najbogatiji, rekao bih da odlično surađuju. Jer sve ovo što se dešava ovde kod nas, ove podjele, sukobi, koriste njima. Kad se pokrene neki rat, onaj koji prodaje oružje, on prodaje i jednoj i drugoj strani. Sve se to odlično videlo na samom početku rata u SFRJ. Do tada je postojala jedna uniforma JNA, odjednom su se u nekim formacijama pojavile neke sasvim druge. Otkuda, ko vam je to šio? Di ste to kupili? Ko vam je to dao? Neko je to organizirao. Odjednom neke raznorazne vojske. Kad pogledaš, teški šminkeri, nove uniforme, kape, puške…

Jeste li vi bili na ratištu?

– Nisam. Mi smo se na svaki način borili protiv toga da na bilo koji način budemo uvučeni u to. Ja mislim da te na neki način svemir čuje. Onda ono što stvarno želiš, nekako tako i bude. Ono kako sam vidio kako mogu pridonjeti nekom budućem miru, da najbolje radim to što radim, a to je bend i sviranje. Uz sve one teškoće, kaos koji je bio oko nas, kad pogledaš, bend je snimio dva, tri značajna albuma. Oko nas je bilo sve i svašta. Pa i sami nastupi, u svim mogućim stresnim situacijama, sa svim mogućim tenzijama, ali opet činilo mi se da tome doprinosimo, da je publika takva. LJudi su želeli mir, stalo im je da dođu na naš koncert. Prepoznavali smo se kao istomišljenici. Nismo bili ratnohuškači, agresivci. Ne želimo ići u rat. Do jučer smo živili zajedno. Ono što sam ja puno puta rekao: „iste smo knjige čitali, iste smo filmove gledali, isti smo zrak disali, istu smo vodu pili, od čega ste poludjeli?“ Ali nisu poludjeli sami od sebe, nahuškani su.

U Srbiji su se takođe tih godina odvijali antiratni protesti. Kako danas gledate na studentske i građanske proteste u Srbiji?

– Kad odvrtimo film unatrag, Srbija protestuje već trideset godina, kud i kamo više nego Hrvatska, i u suštini se ništa ne mijenja. Zašto? To nije alat za te promjene. Misli su energija, emocije su energija, riječi su energija. Veliki broj ljudi emituje negativnu energiju. Da cela Srbija sada sjedne i izmeditira jednu bolju Srbiju, sretniju Srbiju, iznese jednu pozitivnu emociju, imala bi puno veći uspjeh.

Nedavno ste i sami bili žrtva fizičkog napada u Puli. Kako ste doživeli taj događaj?

– Imao sam ovdje na štandu divnih iskustava sa ljudima. Stvarno, tako nekih lepih i dirljivih scena, svašta se ovde ljepoga izdešavalo, ali evo imamo i suprotnost tome. Svako malo pa prođu neki huligani, neki vandali, za koje se ja ne mogu načuditi, uopće, da l’ se gost negdje usudi tako ponašati. Znaš, dođeš kod nekog pa mu razbijaš, da l’ su to kante za smeće, da l’ je to porculan, da l’ prevrćeš kontejnere, šta god da radiš, čoveče, ovdje si gost. Ako nisi htio biti pristojan i ljubazan, zašto uopće ideš igdje. Šta ćeš tamo, ostani doma pa onda kod sebe doma luduj. Nemoj radit nerede po svijetu. Za ovaj slučaj čak je zgodno da se eto tako sve to desilo, bez lažne skromnosti, nekoj poznatoj osobi, nekoj javnoj ličnosti, pa je to više odjeknulo, pa ljudi više pričaju o tome, pa se više propitkuje. Možda će i policija zauzeti neki drugačiji stav, jer ovakve se stvari dješavaju s vremena na vreme. Nije da ih nema. Da je neko drugi napadnut vjerovatno bi sve prošlo uz pola sata pažnje…

Šta očekujete od procesa ovog slučaja?

– Policija je došla na kraju, napravila zapisnik. Da li će to ući u neku proceduru, kako već dalje postupak ide, ja se u to više i ne hvatam i iskreno da vam kažem baš me briga. Neka radi i dalje svoj posao ko treba, ako misle da treba neka ih traže, ako će ih pustit neka ih puste. Ne očekujem zaista ništa.

Kada sumirate život sa Kud Idijotima, na šta ste najponosniji?

– Možda će vas ovo iznenaditi. Na ogromno životno iskustvo. Trideset godina u jednom bendu. Najvrednije od svega mi je što sam naučio da razumem šta drugi ljudi pričaju. Izgleda da nema veze sa muzikom, možda i nema, ali kada pročitam nešto ili razgovaram sa nekim iz bilo kog faha, bio on džez, pank ili pop muzičar, ja razumijem šta mi čovjek priča. Meni je to najvrednije iz rada sa kudovcima. Razumem šta mi ljudi pričaju.