Autobusom do Prizrena, pa taksijem do Peći, a tamo – svi pričaju srpski: Reporterka Danasa na festivalu na Kosovu

Ali, da krenemo redom. Ovdašnji ogranak organizacije i programa EU sa Tobom, kojim se podržava kultura i povezivanje Zapadnog Balkana ukratko rečeno, vodi me na festival animarnog filma Anibar u Peći.

Za festival koji postoji evo već 17 godina čujem prvi put. Iako su u njemu, kako ću kasnije čuti, učestvovali umetnici iz Srbije.

U Peć takođe idem prvi put. Kada taj put zapreti da se pretvori u road movie postaje donekle jasno zašto nam je zbivanje u komšiluku, a za neke i u „srcu Srbije“, toliko daleko i strano.

Kartu do Peći kupila sam na Beogradskoj autobuskoj stanici, tačnije novom stajalištu „Jug“ proverivši sve pre toga telefonom u službi informacija i pazarivši kartu sigurna dva dana pre polaska što će se ispostaviti kao pametan potez jer je autobus krcat.

Sestra nije oduševljena mojim entuzijazmom – putujem noću (to je jedini polazak), sama jer je još samo jedan saputnik koji je trebalo skupa sa mnom na festival u poslednjem času odustao. Ja i dalje raspoložena, dok čekamo dolazak autobusa na stanicu, uveravam sestru (a i sebe) da će sigurno sve biti u redu i obećavam joj da na stanici u Peći neću sesti u prvi taksi do hotela, nego ću proveriti koja je taksi firma tamo uobičajena.

Dok ipak zajedno proveravamo koje su mi opcije sa autobuske stanice u Peći – preko interneta, a kako drugačije – moj autobus stiže u stanicu. Na njemu ne piše ime firme navedene na kupljenoj karti, ali je vreme ono koje je predviđeno tačno, kao i krajnja destinacija – Dragaš.

Prilazim vozaču i suvozaču da sa njima proverim jesam li na pravom mestu (stanica „Jug“ ima perone ali u kartama se još uvek ne navodi na koji će peron autobus stati, pa putnici, pogotovo oni bez velikog iskustva putovanja ka „jugu“ kao ja, sa torbama trče za svakim novim vozilom koje uđe u stanicu da provere da li je „njihovo“).

Oni potvrđuju da su firma napisana na karti, odnosno jedan njen deo, ali da oni toga dana ne voze prema Peći. Sestra i ja pitamo šta da radimo, karta je kupljena, nije ni jeftina, festival je već počeo… Vozač i suvozač sležu ramenima, malo razgovaraju između sebe, a onda mi kažu da uđem, da ne brinem, sve će srediti, ja ću ujutru, kako je redom vožnje i bilo predviđeno, biti u Peći…

I ja ulazim, sestra pokušava još nešto da sazna o detaljima tog puta, oni ponavljaju da će sve biti u redu i autobus kreće. Važna napomena – vozač i suvozač su Albanci koji pričaju i razumeju srpski, ali jednu dosta pojednostavljenu verziju, bez mnogo finesa, u kojoj se svakako štošta gubi u prevodu.

Posle nekoliko trenutka, sva usplahirena, sestra me zove. Iz razgovora sa njima saznala je da će me „njihov čovek“ preuzeti u gluvo doba noći u Prizrenu i svojim kolima odvesti do Peći. Baš u tom trenutku telefonska veza sa sestrom se prekida, gubi se domet, a baterija koju na jedvite jade pokušavam da dopunim u autobusu nemilosrdno curi.

Moj entuzijazam najzad počinje da splašnjava, smenjuju ga nelagoda i teskoba, pitam se šta mi je takva avantura uopšte trebala i pokušavam da smislim šta da radim. Sestra je izričita – na prvom stajalištu uzmi svoje stvari a mi ćemo doći po tebe da te vratimo nazad. Upućuje me da zovem organizatora i da se i njemu požalim na u najmanju ruku neobičnu situaciju.

I on dodaje – kaži im da ti stanu na prvom mestu gde je moguće, uzimi taksi i vrati se nazad, refundiraćemo ti novac za kartu. Ustajem sa svog sedišta u autobusu koji je, kako rekoh, prepun, već je noć, brzina na autoputu čini me još nestabilnijom, i iznosim vozaču i suvozaču predlog organizatora.

Oni me ponovo uveravaju da ne brinem, da će sve biti u redu i ja se, pokunjena, što zbog situacije koja na taj način i dalje nije rešena što zbog toga što sam sada belodano stavila do znanja da nemam poverenja u njihove dobre namere, vraćam na svoje sedište. Sestra i dalje zove, ima nove predloge, traži da od njih i organizatora zahtevam garancije za svoje bezbedan dolazak do Peći.

Uprkos lošim vezama uspostavljamo i komunikaciju sa organizatorima boravka u Peći.
Devojka sa Anibara je ljupka u komunikaciji, stavlja vedre smajlije u WhatsApp, ali meni do smeha nije. Ona predlaže da me ostave u Prištini pa da odatle dođem autobusom do Peći. Sestra je tim predlogom malo umirena, ja i nisam kada saznam da sam u Prištini oko tri sata ujutru, a da prvi autobus za Peć kreće u šest.

Na prvom stajalištu, još uvek ne tako daleko od Beograda, prilazim vozaču i kažem mu ovo za Prištinu, on me odvraća, opet ponavlja da ne brinem, da je jednostavnije iz Prizrena doći u Peć i da će me tamo čekati taksista koji će me do Peći odvesti besplatno jer je taj put već pokriven mojom kartom. Ponovo razgovor sa organizatorima i sestrom, do smirivanja situacije najzad dolazi kada preko WhatsApp-a negde oko ponoći razgovaraju organizatorka iz Peći i vozač.

Sve će biti u redu, ponavljaju vozač i suvozač, i ja najzad, koliko-toliko smirena, sedim na svom mestu i čekam šta će dalje dogoditi.

U tom čekanju polako mi postaje jasno šta je zapravo po sredi i da sam to, tvrdoglavo analogna kakva sam ostala, već i sama znala. Nikakav internet, zakazivanje ili kupovina online (mada sam ja kartu kupila fizički, na stanici), nikakvi radovi vožnje na sajtovima stanica, ali čak ni oni izrečeni uživo na šalterima informacija i prodaje na Balkanu nemaju vrednost kakvu još uvek ima usmena ljudska reč. Besa, ako baš hoćete. Ostatku Evrope i Evropska unijo, koliko god je ispravno to što želite da nas uredite, digitalizujete, organizujete, ako se u tom procesu na ovim prostorima, ali i bilo gde u svetu (iz)gubi poverenje u ljudsku datu reč, onda nam ništa ne preostaje.

Treba li ponavljati da je i taksista sa mnom razgovarao na srpskom kao i većina ljudi koje na Kosovu srećete a imaju više od 30 godina, a ponekad bogami i oni mlađi koji vas zamole da ne lome jezik na engleskom već da pređete na srpski. Teme sa taksistom bile su one uobičajene kada se vozite ovim prevoznim sredstvom pa to još potraje sat ili duže jer od Prizrena do Peći ima oko 70 kilometara.

Pričamo dakle o tome kako je nekad za većinu uglavnom bilo bolje, kako nikom ne trebaju ratovi, kako je sve skupo, da je privatizacija obogatila pojedince a osiromašila mnoge, pre svega društvo samo. Ništa ovde na Balkanu, kao što znamo, nije više ni državno, ni društveno, čak ni javno, već samo isključivo privatno.

Uveravam se u to dok prolazimo pored velelepnih zdanja koja još uvek poput kakvog Las Vegasa blistaju noćnim osvetljenjem na suncu koje se tek stidljivo promalja. U pitanju su neke poslovne zgrade, fabrike, firme, katkad i privatne kuće, pojedine od njih ukrašene u „antičkom“ duhu, sa skulpturama i stubovima kao preslikanim iz Stare Grčke. Moj vozač povremeno mi pokazuje neku započetu ogromnu građevini, neretko samo konstrukcije, uz opasku da taj nije zaradio dovoljno da to privede kraju. Sve ipak deluje novo, kao netom sagrađeno i, u stvari, jeste tako.

Većina toga nikla je u poslednjih 20 godina, ono što je lepo videti su isto tako nove ulice, kolovozi, trotoari. Moj taksista pita me imam li dece, dodaje da ima tri sina, izgradio im je po sprat kuće pa sada, kaže, ako hoće nek se žene… On radi mnogo, i po 12, 14 sati, ima i stalne mušterije, uobičajeno mu je da je već u četiri ujutru na ulici. Zato što mu je iznenada iskrsla vožnja sa mnom, jednu drugu koju je zakazao ranije treba da preuzme njegov kolega. Zove ga, jedva uspeva da ga probudi, ljuti se. Kada nešto obećaš to moraš i da ispuniš, to nije samo ljudski, tako se i, najuspešnije, vodi posao…

Ja sam dakle, neplanirano, videla tek deliće Prizrena, ali onda i Đakovicu i Dečane (mesto, ne manastir) kroz koje prolazimo na putu do Peći. Sve deluje tipično balkanski, nagomilano, kitnjasto, šljašti… tek tu i tamo nazre se neka kućica građena po tipičnoj arhitekturu ovog podneblja, ali stešnjena između novih grdosija od kuća i zgrada, oronula i verovatno napuštena.

Prizor postaje lepši kako se približavamo Peći.

Gradove smenjuju nepregledna polja, ljudi koji vode krave na ispašu, sunce je već potpuno izašlo i – još blago – oslanja se vrhove Prokletija koji se uzdižu iznad Peći, sve je obasjano divnom svetlošću zore. Ja sam potpuno zaboravila na noćašnju strepnju, radujem se novom gradu i novom festivalu. I još sam stigla skroz do hotela. Ono što vidim od grada na prvi pogled dopada mi se i taj će se utisak samo ponavljati kada krenem do festivalskog centra – bioskopa, naravno, preostalog i srećom neprivatizovanog, iz onih starih vremena.

Festival se odvija u još dva zatvorena prostora – kulturnom centru i galeriji, ali su, kao i svim letnjim festivalima, posebno važni bioskopi na otvorenom. Jedan od njih zove se jednostavno Kino Čaršija jer je smešten na tamošnjem bazaru, u čaršiji poput one sarajevske, tipično orijentalne.

Druga dva su u velikom parku, malo iznad samog centra grada u kome se na samom ulasku nalazi ogroman spomenik borcima OVK.

Proporcija daleko većih od ljudskih, četvorica boraca, svaki od njih imenom i prezimenom, deluju kao da su postavljeni na plato iznad grada da bdiju nad njim. Tik do spomenika je manji amfiteatar, zapravo improvizovan od stepenica sa strane koje vode do spomenika, a ispred njih razvučeno je neveliko platno i to je Kino Kubat. Malo dalje u parku je Kino Lake, ovaj put platno je iza jezerceta, kako kaže i ime ovog bioskopa na otvorenom, a ispred i oko jezera poređane su stolice u redovima ali i lejzi begovi. Ipak, najdovitljivija je ideja sa malim gumenim čamcima sa kojih, dok lagano veslate jezerom, takođe možete da gledate filmove.

Autori, animatori, kreativci, grafički dizajneri, ilustratori dolaze sa svih strana sveta – Skandinavija, Nemačka, Poljska, Rumunija, Bugarska, Mađarska, ali i Japan i – Srbija. Srbiju je predstavljala ekipa okupljena oko studija za animaciju To blink (trepnuti jer mnoštvo sličica u treptaju oka ono je na čemu počiva animacija). Oni već imaju nagrade na mnogim festivalima sa prethodnim filmovima: „Bio dvaput jedan kralj“, „Samo za zapisnik“, „Ja sam Akiko“.

Na Anibaru su predstavili epizodu novog projekta koji bi trebalo da preraste u serijal. „Nome je ostrvo“ (na engleskom to je parafraza izreke da nijedan čovek nije ostrvo – no man is an island) je priča o dečaku koga druga deca zadirkuju, pa i maltretiraju zbog debljine i on stvara svoj sopstveni svet.

Kako je na razgovoru sa autorima ispričao Vojin Vasović, koji je osnovao studio To blink, film je nastajao u trenutku kada se dogodila tragedija u beogradskoj osnovnoj školi „Ribnikar“ i shvatili su tada koliko je tema vršnjačkog nasilja važna. Imaju zato ideju da o njoj nastave da govore sa drugim junacima i nudili su serijal ozbiljnim televizijama, pa i javnom servisu, ali podršku za sada ni od koga nisu dobili. Važnost srpske ekipe za mene je, osim što imamo svog i to izvrsnog predstavnika na ovom festivalu, to što su oni postali jednostavnija varijanta za povratak kući.

U međuvremenu sam otišla do autobuske stanice u Peći i tamo takođe naknadno saznala da polazak za Beograd, koji je organizator video na internetu na redu vožnje, ne postoji, bar ne onog dana kada je ja trebalo da se vratim. Blinkovci su, njih četvoro, došli kolima, doduše registrovanim za pet osoba, i velikodušno mi ponudili da ja budem ta peta pri povratku. Bez mnogo premišljanja prihvatila sam ponudu. Sa olakšanjem, jer sam sada znala da je povratak bezbedan, nastavila sam da uživam u filmovima i u gradu, kao i u festivalskim druženjima.

Sve do ponovne pojave interneta na mom telefonu (još uvek se nisam navikla da na putovanjima u inostranstvo, čime bi se po ovom detalju Kosovo moglo smatrati, koristim išta drugo osim wi-fi-ja) i vesti da je neka ministarka iz srpske vlade izjavila da je na Kosovu još onomad devedesetih trebalo sprovesti etničko čišćenje nad Albancima, valjda je htela reći temeljnije i potpunije od onog tada sprovođenog koje su kao deo beskrajnog kruga osvete doživljavali i kosovski Srbi.

Usledile su reakcije kosovske vlade i srpske opozicije i evo – još uvek traju. Ali grozna reč je izgovorena a reči imaju posledice – dobre, baš kao sa početka ovog teksta i loše baš kao što su ih ove koje je izgovorila jedna srpska ministarka imale devedesetih. Ipak, komunikacija sa mladim, vedrim ljudima sa svih strana sveta i njihova otvorenost i druželjubivosti, odlični i duhoviti filmovi, skreću pažnju sa ove ružne epizode. U svemu pomaže i rakija koja se pije na druženjima nakon poslednjih projekcija.

Upućuju me da je na Kosovu, barem u ovom njegovom delu, ona utoliko različita od one iz Srbije što je uobičajeno od grožđa, lozovača dakle, umesto šljivovice.

Primaklo se i vreme povratka. Vesela ekipa iz Srbije isplanirala je da svratimo do izvora Belog Drima i vodopada na ovoj reci u koju se uliva Pećka Bistrica. Nju sam zaboravila da pomenem a ona je važan deo pejzaža grada. Čitavom dužinom Peći teče kroz nju, sa mnoštvom mostića, letnje plitka ali, kako joj i ime kaže – bistra. Ipak, posledica savremenog načina života je neuništiva plastika koja tu i tamo ponekad pluta po njoj.

Ni izvor Belog Drima, iako se na prvi pogled tako čini, nije netaknut. U njegovoj blizini izgrađen je ogroman luksuzan rizort – očigledno se i priroda i voda mogu privatizovati. Moji saputnici biraju gugl kao izvor informacija a on ih vodi – preko planina i kroz još država. Nismo se pokajali, priroda je čarobna, „kao u Alpima“, primetiće neko. Ipak, kada nas graničar upita zašto se u Srbiju vraćamo preko Crne Gore a ne direktno sa Kosova nemamo drugi odgovor sem da nas tako vodi gugl navigacija.

Pokušaj da unutar te navigacije nađemo put koji sa Kosova vodi u tzv. užu Srbiji ostaje neuspešan. Gugl je izgleda „naš“, ne priznaje granice između ova dva entiteta ili čak i internet prolupa kada se suoči sa svim našim balkanskim nebulozama na terenu. Kako bilo, dugo ali lepo putovanje nazad za Beograd privodi se kraju. Sasvim u skladu sa festivalom animiranog filma sa koga se upravo vraćam, baš kao Ćopićev Ježurka Ježić, uskliknem u sebi ugledavši poznate ulice: „Kućice moja, najlepši raju!“

U Pećkoj patrijaršiji gunđaju zbog tetovaža

Misleći da je Pećka patrijaršija predaleko da bih pešice mogla da je obiđem oprezno ulazim u turistički biro u centru grada da ipak pokušam da se raspitam o mogućnosti odlaska tamo. LJubazna radnica daje mi mapu i upućuje me kako da stignem – izgleda je krajnje jednostavno i ne tako daleko, pa odlučujem da krenem. Jedna od srpskih svetinja na Kosovu, deo svetske baštine pod zaštitom Uneska, nešto je što ne bi trebalo propustiti. Ko zna kada će mi se opet ukazati ovakva prilika. Provere kosovske policije koja čuva manastir na ulasku u manastirsko imanje su detaljne, gotovo kao na još jednoj granici. On je zaista „kao na slici“ – dvorište sa šam-dudom, takođe drevnim i takođe pod zaštitom, čije se grane rasprostiru široko i prave hlad, a freske unutar manastirske crkve ili bolje crkava – tri različite bogomolje, spolja kao jedna arhitektonska celina, impresivne i detaljne, prekrivaju skoro svaki milimetar tih zdanja. Monahinje su pomalo nestrpljive sa vernicima i posetiocima koji ih verovatno neprestano opsedaju. Čujem posle da ni razdragana festivalska mladež koja ih je posetila, kako stranci, tako i oni iz Srbije, nisu primljeni baš sa oduševljenjem. Tim mladim ljudima – koji verovatno bolje od nas laika razumeju 13-vekovno fresko slikarstvo, ondašnji način komunikacije i prenošenja važnih priča crtanjem i slikanjem – zamerile su na crtežima po njihovom telu. Gunđale su zbog tetovaža…

Oblikovanje budućnosti Zapadnog Balkana

U saradnji sa programom WeBalkans, festival je organizovao tri radionice za decu uzrasta od 10 do 14 godina, koje je vodilo pet mladih evropskih ambasadora, uz mobilnu interaktivnu instalaciju sa igrama i aktivnostima koje su vodili ambasadori i gosti festivala.

„Festival Anibar je snažan primer kako podrška Evropske unije kulturi, kreativnim industrijama, obrazovanju i mladima doprinosi lokalnom razvoju. Festival pokazuje kako kreativnost, animacija, pripovedanje i građanski angažman pomažu u oblikovanju budućnosti Zapadnog Balkana. Naša poruka mladim kreativnim ljudima je: ovo je o vama, vašoj kreativnosti, vašim idejama i vašoj budućnosti. EU stoji uz vas, uz sledeću generaciju kreativaca i pripovedača“, rekla je Raluka Kostače, vođa tima programa WeBalkans.