Grafiti i diktati

Grafit je autentičan sve dok autor može da nagrabusi. Makar to bilo da mu roditelji uvale kofu i četku u ruke da oriba fasadu u komšiluku.

Pola Srbije danas je išarano grafitima u kojima su „blokaderi“ (izmišljena reč Čedomira Antića, sada odomaćena) proglašeni „ustašama“. Rektor je „lopov“ i „ubica“. „FCK BLK“ bi trebalo da je odgovor na „FCK SNS“.

To je podiglo moralnu temperaturu, iako bi trebalo da smo oguglali na prejake reči i grafite, parole i bedževe. Zar se u tzv. kritičkoj javnosti ne pripisuje kompletnoj vlasti da su im „ruke krvave“, a predsednik proziva da je „peder“ i „Šiptar“?

Ovaj kolumnista nije veverica pa da sprovede uravnilovku. Jer, i kada parole liče kao predmet i njegov odraz, ključna razlika opstaje. Naime, vidite gore – subverzivnost i autentičnost.

Da bismo stigli do poente, zamislimo jedan dan prvog među nama. Zamislimo da ujutru pije čaj, pošto kafu i cigarete prezire. Svi koji sa njim piju čaj to čine jer im je to posao. Odeven je kako izraelski PR magovi kažu. Naočare pribija na čelo onako kako fokus-grupama izgleda pametno.

U medije – gde nastupa četiristo puta godišnje, a reprize, odjeke i reagovanja da i ne brojimo – nikada nije autentično pozvan, već se sam poziva. Ponekad sa sve kineskom tablom da piše brojke, jer je jutrošnje istraživanje javnog mnjenja pokazalo da tako treba.

Kad divani sa nekim domaćinom, to je unapred inscenirano. Kad mazi kravu, i to je deo skripta. Dođavola, on se onomad ukazao u smetu kod Feketića da nekoliko metara nosi dete, a baš se tu, oh slučajnosti, ukazala kamera javnoga servisa.

Kad režim uparađuje miting, režirano je sve do zastavica kojima mašu ljudi iz autobusa. U autobuse su ušli po spisku, uterani korbačem ili primamljeni dnevnicom. Znaju gde sede, šta skandiraju i kad smeju na pišanje. Od onolikog Beograda, nijedan jedini čovek – da kažemo, sa Banovog brda ili iz Borče – ne kaže spontano i autentično svojoj ženi: „U subotu govori predsednik u Areni, ja bih voleo to da vidim. Hoćeš sa mnom?“ Ni jedan jedini.

Miting prenosi četrdeset televizijskih kanala. Nijedan urednik ili direktor tih kanala nije došao na ideju da prenosi miting jer misli da će biti gledan ili da je od javnog interesa. Naprotiv, svi to rade po komandi, a naplaćuju na druge načine, od narodnih para, naravno.

Ne ulazeći u privatni sferu i porodične odnose, prvi među nama – pa tako i ceo režim krojen po njemu – živi u sopstvenom Diznilendu. Svako iskakanje iz uloge, svako potpitanje, recimo meštanina koji se žali na neimaštinu, može zato da ga izbaci iz takta.

Kao i svaki vladalac koji misli da je bogomdan, i ovaj naš vlada strahom, propagandom i obećavanjem sitnog ili krupnijeg ćara, pa kom tender, kom pet litara ulja. Ali, kao i svaki vladalac koji misli da je bogomdan, i ovaj naš je moren čežnjom da ga ljudi vole.

Gleda, recimo, kako neka baka dočekuje studente u nekom selu i autentično plače. Neko je umesio kiflice, svojom voljom, od svog brašna i o svom trošku. Zastave su ljudi sami skrojili ili platili. Bedževe na kojima piše „FCK SNS“ isto, kao i crvenu farbu za „krvave šake“. Ako kakva akcija bude i promašena, ako deluje i patetično – pa i to je autentično i ljudski jer nije po scenariju skupocenih PR magova.

Mora da je prvom među nama i podrepcima teško to da svare. Najbolje čega mogu da se sete je kopi-pejst. Vi šetate, e i naši „Srbi sa Kosmeta“ će šetati (uzgred, zna li neko gde su se zagubili ti ljudi?). Vi imate neke bajkere i ratne veterane, e i mi imamo svoje, plaćene. Vi pišete grafite protiv nas, e imamo i mi narod da kobajagi spontano ispiše šta misli o vama „blokaderima“.

Pošto nema autentičnosti, pošto se sa pozicije apsolutne vlasti i ne može biti subverzivan, to i akcija sa grafitima izlazi na jeftino oponašanje.

Grafiti o „blokaderima“ i „rektoru ubici“ trostruko su antisubverzivni. Prvo, onaj ko ih po komandi piše ne rizikuje ništa, naprotiv, biće nagrađen. Drugo, poruke su u prilog sistemu, a ne protiv njega. Treće, te iste poruke diktirane su svakog dana sa propagandnih megafona u istom ili još gorem obliku. Ako je nešto u mejnstrimu, ono ispada smešno kad je na zidu.

Spirala se vrti kao puževa kućica – režim zna da podrška koju ima nije autentična, narod zna da režim to zna, režim zna da narod zna da režim zna, ali pošto bolje ne ume, on samo dodaje slojeve, sve da zamaskira svoju neautentičnost.

Spirala je pred pucanjem. Kad se njihovi grafiti jednom prekreče, niko ih neće ponovo ispisati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.