Vrata metaverzuma

Neko snima na sunčanom Pariskom trgu, pred Brandenburškom kapijom. Okrećući se ukrug, kamerom hvata: uličnog saksofonistu pored kojeg đuska neka žena sa ruksakom; deca trčkaraju okolo; prolazi visok i mršav tip odeven kao u Matriksu; iza njega je pantomimičar sa kapom dvorske lude; nailaze bicikli za po sedam osoba koje voze poređane ukrug, tako da se gledaju; promiče tip u odelu na električnom trotinetu; iza mladoženja i mlada poziraju fotografu, a on se lomi da uhvati kadar.

Sve u trideset sekundi.

Obični berlinski prizori, međusobno nepovezani. Svetovi koji se na tren presecaju i iz kojih se nikakav zaključak ne može izvući. To sve zajedno ne vodi ničemu.

Uzgred, videti taj metaverzum uživo. Dok sam čekao doner, jednom mi je u Berlinu usred bela dana prišao Arapin gurajući stari bicikl i pitao jesam li ja poručio kokain. Kad sam rekao da nisam, on je nemoćno raširio ruke i pitao „pa kome sad ja ovo treba da dam?“

Anything goes – ironična krilatica Paula Fajerabenda postala je kredo postmoderne. Protiv prinude i autoriteta, mimo običaja, van reda, nasumično i proizvoljno. Što je moja starija ćerka usvojila još kad je progovorila pa je na svako opominjanje odgovarala: „Svako smije kako hoće.“

Nije se čovek, naravno, lišio stega, pogotovo onih u tzv. proizvodnim odnosima. Ali ni drugih. Andreas Rekvic u „Društvu singulariteta“ piše da je današnji čovek pod prisilom da bude različit i „samo svoj“, te je u jurnjavi za originalnošću bolno neoriginalan.

Tehnologija je pak odavno prešišala naš paleolitski mozak, a poslednjih godina i naše srednjevekovne institucije i modernu demokratiju. Otuda i mnoge zabune, sudari i nevolje.

Jedan kolumnista NJujork tajmsa je primetio da Donald Tramp živi od tempa, a ja bih dodao – i od postmoderne nasumičnosti.

Jednog dana kaže da će „izbrisati čitavu civilizaciju“. Sutradan objavi uradak veštačke inteligencije koji ga predstavlja kao Isusa. Uvede carine celom svetu. Pita lekare da li da se pije varikina i tako ubije virus korone. Evo sad hoće da Amerikanci ispiraju toalete sa više vode.

Proizvoljnost i brzina poteza – koji jesu najpre propagandni, ali i to je politički – liče na snimak sa berlinskog trga.

Potezi, najave, obećanja i pretnje su međusobno nepovezani, iz njih se nikakav zaključak ne može izvući. To sve zajedno ne vodi ničemu.

Osim jednoj stvari – čini demokratiju nemogućom jer čini javnost nemogućom. Suština javnosti je, naime, da Vi, ja i svi drugi građani kojih se tiče javna stvar govorimo o istome, raspravljamo i dolazimo do nečega. A to podrazumeva da smo o istome informisani tako da su činjenice svete, a komentari slobodni.

Demokratija živi od fokusa. Ona je roman Karla Uvea Knausgora, traži posvećivanje čak i kad je dosadna. Ali mi živimo doskočice, crtice, u najboljem slučaju skaske.

Kako da se čovek informiše o ovom ili onom Trampovom potezu, kako da se zapodene rasprava, kako da se do ičega dođe ako je on – dok se koprcamo u pokušaju da budemo javnost – do tada otišao na drugu, treću i sedmu bombastičnu najavu?

Kolportiranje njegovog metaverzuma, provale nasumičnosti koja je sebi cilj, moguće je uz ovu tehnologiju, prebrzu za naše paleolitski mozak. Doskočice i tvitovi, crtice i tiktokovi, u najboljem slučaju skaske i tabloidna vest na portalu.

Čitalac koji ima koncentracije da stigne do poslednje četvrtine odviše filozofske kolumne sigurno se ne oseća komotno u tolikoj hitnji i cvangu da bude u toku. A opet, ako čita, onda još nije digao ruke od stvari javnih.

Okrećući se ukrug, pokušava da primeti, čuje i promisli napis iz novina pored kojeg đuska neki analitičar u jutarnjem programu; tvitovi trčkaraju okolo; prolazi visok i ne baš mršav tip odeven iz predsedničkog fundusa; iza njega je voditelj sa kapom dvorske lude; nailaze debate na Jutjubu za po sedam osoba koje se deru poređane ukrug, tako da se gledaju; promiče „brejking njuz“ na telefonu; iza smatrač i smatračica poziraju kamermanu, a on se lomi da uhvati kadar.

Najave, „obraćanja“, napadi, senzacije, čuda od tri dana i „vesti“ zaboravljene za dva minuta. Nasumičnost, postmoderna, kao svrha sebi i urnisanju javnosti. Kao pokušaj da publika ili sve batali ili bude hipnotisana ili kaže da možda i nije tako bitno kad, eto, sve može. Anything goes .

Iz tog se metaverzuma izlazi teško, ali postoje dvoja vrata. Kroz jedna, odlazi se u privatno, u apstinentski zabran. Kroz druga, ulazi se u pokušaj javnosti, svesno usporavanje. To počinje tako što čovek bira šta čita i gleda, recimo. Umesto da mu to serviraju ljudi koji od metaverzuma žive mnogo bolje od naroda koji živi u njemu.

„Svako smije kako hoće“, pa sme i građanin da napusti pakleni Diznilend pod svojim uslovima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.