Samo kukurikanje

Seje se da bi poraslo, ubralo i pojelo, a jede se jer mora da se jede. Cev iz oluka se usmerava u bure da bi se skupila kišnica, valja zalivati baštu, a voda sa neba je besplatna. Leže se rano jer kokošinjac mora da se otvori kad svane – petao i kokoške nemaju razumevanja ako je gazda pola noći bdeo uz televiziju i TikTok pa prespavao jutro.

Jednostavne stvari, pravolinijske, sve dok u igru ne uđu komšiluk, niski pendžeri, stare zavade i nove zavisti.

Ako je selo bliže prirodi, a ono je država, to jest njen društveno-politički život, od prirode daleko. Čak i kad je država uređena, ona je uređena po ljudskim zakonima, tradicijama i uzusima, a to dopušta tumačenja. Sumanuto je protestovati što petao kukuriče ili što u januaru pada sneg, ali nije sumanuto imati zamerke na poreski sistem.

Kada je država neuređena – oteta od zakona i uređena samo na mafijaški način po potrebama partije – onda se u njoj, između čoveka i težnje za jednostavnim, taloži još jedan debeli sloj zamornog tumačenja. Svaka zgoda opterećena je pitanjem kome ide u prilog, može li je vlast upregnuti i može li biti uperena protiv vlasti.
Sneg u januaru nije naprosto sneg u januaru nego prilika da se vlast pohvali grtalicama ili pravda kako nije moguće hvatati pahulje u letu. I isto je prilika da kakav kritičar optuži vlast što se klizamo po drumovima i lomimo po pločnicima.

Kukurikanje petlova do sada nije došlo pod udar tumačenja, ali moraće jednom, ako ovo potraje, videćete. Recimo, prvi među nama u obilazi nekog domaćina i dok daje izjavu u mikrofone medijskih skutonoša – petlovi posebno glasno zakukuriču. Neko bi sigurno bio optužen da je uzjogunio pevce i time minirao predsednika u jednom od četiristo važnih obraćanja u godini.

Pošto ne ume drukčije, pošto predugo traje i način opstanka i sav svoj smisao vidi u trpanju sebe i svojih satrapa u svaku društvenu poru i, razume se, u svaku ćasu sa narodnim novcem, to ovakva vlast teži da ispuni i sav prostor tumačenjima koja joj pogoduju. Alava u svemu, ona konzumira i sav smisao.

Kao sneg u januaru, kao, videćete, i kukurikanje petlova, tako se i ništa drugo ne može desiti po sebi nego će odmah biti usisano u tornado tumačenja i upotrebe. Od toga nije izuzeta ni smrt. Posebno ne smrt.

Recimo, smrt M. Ž. (25) iz Šapca na čije se okolnosti zna jedva za ovaj pasus. Skončala je 26. marta ove godine oko 22.40 padom sa petog sprata Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nije bila pod psihoaktivnim supstancama. Za njom je u hodniku ostala nekakva zapaljena pirotehnika.

Po sebi, to je tragedija jer je ugašen jedan mladi život. U uređenoj zemlji, to je posao tužilaštva, da utvrdi okolnosti, koliko može. U Srbiji, zemlji sa zamornim debelim slojem tumačenja, događaj se tovi učitavanjem toliko da postane neprepoznatljiv.

Prvi među nama sugeriše da to nije moglo biti samoubistvo jer je devojka „bila potpuno normalna“ i slala poruke 18 minuta pre smrti. On, pravnik bez dana staža, time je postao i psihijatar, osim što neovlašćeno ima podatke iz istrage.

Ali, da to sve služi stvari po sebi ili da ikako doprinosi proširenju poznatih okolnosti jedne smrti, pa i nekako. No, to naravno služi propagandnoj liniji po kojoj na „blokaderskim“ fakultetima vrebaju ubice, pride piromani i narkomani, zli ljudi kojima, kako reče predsednik, smrt jedne devojke manje znači nego smrt jednog pseta.

Jedan ministar je još eksplicitniji – samo vi šaljite decu na te državne brloge od fakulteta, i vratiće ih u kovčezima! Municiju za tabloidna tumačenja tako isporučuje isti ministar koji se, nije to davno bilo, šlogirao u jutarnjem programu, a ti isti tabloidi ga danima u usporenom snimku prikazivali kako se šlogira.

Ako je čovek sačuvao pokoju suvu ćeliju, nešto potrebe za istinom i mrvu – evo vam sad reči izraubovane sa svih strana – pristojnosti, šta on da radi suočen sa tolikim upotrebnim tumačenjima i tolikim udaljavanjem od događaja po sebi?

U pitanju je tamni vilajet. Niti se može praviti da ta tumačenja (napadi, ocrnjivanja, proždiranje ljudi) ne postoje. Niti je pametno upustiti se u borbu tumačenja, jer šta reći? Da nije dokazano da je u pitanju ubistvo? Da se za devojkom više žali nego za psom? Da se studenti ne vraćaju sa državnih fakulteta u kovčezima? Kako uopšte izgovoriti išta od toga, a smatrati sebe normalnim?

Možda je sva pobuna protiv ovog režima – ona pobuna koja se vidi, ali još više unutrašnja, organska – zapravo pobuna protiv viška tumačenja. Pobuna iz umora od toga da stvari nisu samo ono što jesu nego i ono što vladaoci i njihovi žeton-telali kažu da jesu pa se prema tome nekako mora odnositi i još ostati normalan.

Kao što nas selu vuče jednostavnost i kukurikanje petla koje je samo kukurikanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.