Đaci i studenti, vi sada držite čas

Od učenika novosadske gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, gimnazije u Sremskim Karlovcima i srednje škole u Leskovcu, koji od prošle nedelje, nakon petnaestominutne blokade u pomen žrtvama, trpe pritiske od strane škole, preko studenata brojnih fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, a od danas, 4. decembra, i u Nišu, koji su stupili u blokade, do aktivista organizacija poput Sviće, Stav i Mladi.borba, koje dominantno čine mladi ljudi i koji su neretko privođeni, zastrašivani i maltretirani – zahvaljujući svima njima postaje jasno da floskula o „nezainteresovanim mladima“ pada u vodu, i to sa velike visine i uz jak prasak.

Oni ne samo da su zainteresovani, već zadivljuju svojom političkom pismenošću, komunikacijskim veštinama, zrelošću, neustrašivošću i spremnošću da se do kraja bore za svoje ideale. Kada sam pročitala saopštenje đačkog parlamenta gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, nakon optužbi Miloša Vučevića da su đaci te škole na silu izvedeni na blokade, pomislila sam da je taj gimnazijski parlament pokazao više integriteta, elokventnosti i pristojnosti nego što je republički parlament pokazao godinama unazad.

Kada sam videla dokumentarno-grafički prikaz napada funkcionera SNS-a na studente Fakulteta dramskih umetnosti (video je dostupan na zvaničnom profilu studentskih blokada FDU-a – @svi_u_blokade) pomislila sam da ni svi navodni komunikacijski stručnjaci vladajuće strukture zajedno ne bi mogli da osmisle jedan tako efektan sadržaj.

Kada sam čula Anđelu Jeremić, studentkinju Univerziteta u Nišu, kako u sali punoj studenata prodekanu za nastavu objašnjava razloge za stupanje u blokadu, pomislila sam da bi se sve aktuelne ministarke i ministri morali postideti pred retorikom te mlade žene.

Više pameti, sposobnosti i čestitosti skupilo se ispred tih škola i unutar tih fakulteta nego što će ovaj režim ikada uspeti da okupi, čak i uz sve svoje autobuse, plaćene dolaske i primoravanja.

Ništa od ovoga me ne iznenađuje. Mi, milenijalci, odlično smo svesni kakve generacije su stigle nakon nas. Bojim se, međutim, da toga nisu svesni oni stariji, koji su i nas gledali prezrivo, zbog čega sada te traume lečimo kroz podršku i ljubav prema mlađim generacijama.

Upravo zato što smo svesni kakvi sjajni mladi ljudi su izrasli u ovom društvu – uprkos svemu i u inat svim okolnostima – toliko strahujem da ih svi zajedno ne razočaramo. Da ne prokockamo ono što oni donose, a donose nadu. A ima li išta važnije od nade? I zato, ako nekoga ne smemo da izneverimo, to su oni.

Da li ste svesni koliko je tužno čuti studentkinju kako kaže: „Ako danas ćutimo, sutra nam te diplome ništa neće vredeti.“ Tužno je, jer je istinito. Jer to „sutra“ je već danas. Oni to vide, osećaju i žive – i zato ih sve to toliko boli. Zato u njihovim rečima čujemo toliko zrelosti. Društvo ih je nateralo da rano shvate da su im izbori svedeni na dve opcije – ili stranka ili neki tuđi gradovi. A ako bi i da se trude, postavlja se pitanje čemu sav taj trud, ako oni ni upola toliko obrazovani i sposobni upravljaju ovom državom i svim njenim polugama – od mesne zajednice do ministarstava.

Kada sam ove godine gostovala u svojoj Aleksinačkoj gimnaziji, kako bih maturantkinjama približila posao kojim se bavim, znate šta su me na kraju pitale? „Kako da u društvu u kojem svakodnevno svedočimo situacijama u kojima diplome uopšte nisu važne, ne izgubimo želju za studiranjem?“ Šta odgovoriti mladim ljudima kada vam postave ovo pitanje? Da je važno boriti se? Da će biti bolje? Da neće tako biti zauvek? Rekla sam im sve to, ni sama ne verujući u svoje reči. Kako da verujem, ako to bolje i sama čekam ceo svoj život?

Ipak, jedino što mi daje razloga da se i dalje nadam su upravo oni. Oni koji postavljaju pitanja. Oni koji prekidaju transgeneracijske traume i toksične obrasce, ’’ćuti i trpi’’ modele ponašanja. Oni koji se suočavaju sa istinom, a ne beže od nje. Oni od kojih možemo da učimo, a ne obrnuto.

Neka ne zamere što na njihova mlada pleća stavljam toliku odgovornost. Za uzvrat imam samo obećanje da u toj borbi nisu sami. Tu smo i mi, generacije koje, istina, nisu uspele da postignu više, ali moraju znati da smo probali i u njihovo ime krčili taj put. Možda je konačno došao trenutak da tim putem zajedno koračamo ka jednoj boljoj Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.