Snađite se sami

Objasnila je Vesna i da je samohrani roditelj i da nema nikog ko bi mogao da joj pomogne da ćerku dovede do Doma zdravlja. Lekar je, prema rečima majke, ostao pri svom stavu i ponovio da moraju lično doći. Kasnije tokom noći, Sanja je preminula.

Zamoliću vas da se još jednom vratite na ovaj pasus iznad. Pročitajte ga ponovo. Pa ponovo. Neka makar ovde, u ovom minijaturnom kutku interneta, neko istinski čuje za Sanju i njenu majku Vesnu. One su bile porodica. I te porodice više nema. A za sistem takve porodice ne postoje čak ni kada su svi njeni članovi među živima. Ophođenje dežurnog lekara nije bio izuzetak. Ono je pravilo kada sa druge strane sistema imate najranjivije među nama. A sada je to pravilo kada sa druge strane imate bilo koga, jer Sanjin i Vesnin slučaj je samo jedan u nizu sličnih.

Koliko samo par dana ranije, u istoj toj Inđiji, još jedna žena je preminula nakon što je odlučeno da je Hitna pomoć ne transportuje za Novi Sad. Žena je privatnim prevozom prebačena u novosadsku bolnicu, gde joj se stanje pogoršalo i nedugo kasnije je preminula. Ne možemo da tvrdimo da do smrtnog ishoda svakako ne bi došlo, ali sasvim je izvesno da je ženi bio neophodan lekarski nadzor i hitan transport u zdravstvenu ustanovu.

Ovakvih vesti je bilo mnogo u mesecima iza nas. Ispod njih mogli ste da vidite gomilu komentara o sličnim iskustvima koja su se, na sreću (jer, da, ovde mnogo toga počinje da zavisi od puke sreće), završila bez smrtnog ishoda. Svi komentari, bez obzira o kojoj opštini da je reč, naglašavaju isto: arogantan stav dežurnih lekara Hitne pomoći koji ne shvataju ozbiljnost situacije i pokušavaju da istu reše pozivom da ugrožena osoba sama dođe u Dom zdravlja.

Ova priča postaje još tragičnija kada se setimo brojnih snimaka zloupotrebe vozila Hitne pomoći za prevoz privatnih lica, različitog građevinskog materijala ili pak za zabavljanje gostiju na privatnoj žurci (sve ove snimke možete lako pronaći brzom internet pretragom).

Iako je situacija sa vozilima Hitne pomoći na nacionalnom nivou kritična (najsvežiji podaci kažu da na 6,6 miliona stanovnika Srbije dolazi svega oko 750 opremljenih vozila), činjenica je da neko u sistemu čak i taj mali broj dostupnih vozila može da dobije na korišćenje za privatne potrebe, a Sanja nije mogla čak ni kada je, kao mlada osoba sa teškim invaliditetom, imala ozbiljne zdravstvene tegobe. Toliko ozbiljne da je istog dana preminula.

Kao što rekoh, ovo nije usamljen problem u sistemu koji funkcioniše. Naprotiv, ovo je samo jedan u nizu problema u sistemu koji ne postoji. Ili makar postoji samo na papiru. Posebno za porodice kakva je bila Sanjina. Dete sa invaliditetom i samohrana majka – dve kategorije od kojih društvo pokušava na sve načine da skrene pogled, a političarima su bitne samo ako uz pomoć njih mogu da pokupe koji politički poen i na par dana umire javnost.

U mesecima iza nas videli smo kako se ophode prema roditeljima-negovateljima (Vesna je upravo bila takav roditelj) i zakonu koji bi ih konačno prepoznao na tržištu rada. Najpre su ga deceniju i po potpuno ignorisali, zatim su to učinili i na skupštinskom glasanju, kao vid odmazde svojim političkim protivnicima, a onda, kada su zbog toga razbesneli javnost, probali su da sve umire nekakvim pregovorima. Za rezultat smo dobili predlog zakona koji je sve samo ne ono što mu ime kaže. To nije zakon o statusu roditelja-negovatelja, već bazična socijalna pomoć za najugroženije, kojom država pokušava da kupi mir dok istovremeno sprovodi brutalnu diskriminaciju.

Prema ovom nacrtu, status je rezervisan isključivo za nezaposlene roditelje, čime država poručuje da oni zaposleni nemaju šta da traže, jer se valjda podrazumeva da imaju ‘nevidljivu armiju’ pomagača dok su na poslu. Još je surovije lice ovog zakona okrenuto ka penzionerima: oni koji decenijama neguju sada već odraslu decu potpuno su otpisani. Za državu oni više nisu negovatelji, već samo penzioneri koji bi tu doživotnu i iscrpljujuću negu trebalo da finansiraju iz svojih ionako mizernih penzija. Time je predlogom zakona pokriveno jedva 3.000 porodica, dok se hiljade drugih ostavlja u pravnom vakuumu.

Je l’ vam sada jasnije zašto je dežurnog lekara bilo baš briga što Vesna nije mogla da samostalno dovede Sanju u Dom zdravlja? Nije arogancija (a možemo to zvati i bahatošći) u njegovom ophođenju nastala slučajno. Sistem je tu aroganciju usadio i podržao. Posebno kada na drugoj strani ima one od kojih bi najradije da pobegne jer mu deluje da će ga zaraziti svojom mukom i patnjom. ‘’Dođite sami’’ je univerzalni odgovor. U ovom slučaju izgovorio ga je lekar, u nekom drugom slučaju izgovoriće ga neki drugi predstavnik državnog aparata. I uvek će značiti isto – snađite se sami!

Nemojte misliti da smo mi, koji smo van tog aparata, išta bolji. Na isti način smo godinama skretali pogled i pravili se da to nije naša briga. A jeste. Jer jedno društvo je zdravo samo onoliko koliko brine o svojim najranjivijim članovima.

Zato ne treba da nas čudi što su u ovoj zemlji ljudski životi postali tako jeftini – mi smo im to dopustili. Ćutali smo dok su najranjivije ostavljali da se snalaze sami, jer smo verovali da su naše sopstvene privilegije sigurne. Sada, kada su i te privilegije postale mizerne – jer ne pripadamo vladajućima – počinjemo da razumemo. Bojim se samo da je prekasno.

Za Sanju i Vesnu svakako jeste. A za nas ostale…?