Kao na slici

Obaveze dizajniranog života u kome smo zaista lepi na slici i sve je lepo kao na slici, a u stvari… naravno, nije baš.

To je priča o paru koji živi top želje generacije digitalnih nomada.

I nema veze što se smrzavaju i nema veze što im kroz život samo tutnje smenjivi ljudi, gde jedni dolaze drugi odlaze a konstanta je samo poseta super kul mestima i sreća što slika o njima u ogledalu ne odudara mnogo od slike o njima na Instagramu.

Ništa novo.

Valjda nam je svima jasno da ono što gledamo u preporučenom kvadratnom formatu, ili pravougaonom vertikalnom kratkom videu gde skupljamo lajkove i poljupce, srca i ostale simbole ekstaze može da postane naš pravi život, onaj koji vozimo i kad se svetla ugase.

Ali, takođe da nas čeka još jedan život, onaj koji smo odlučili da pregazimo lepim prizorima i dobrom šminkom i adekvatnim osvetljenjem.

On vreba iako poražen.

Jednostavno, možemo da poverujemo u sve što od sebe napravimo, ali rok trajanja tog uverenja ne znamo.

Kao ni šta nas čeka kad taj rok prođe.

Roman mi se dopao pa sam pojurila da pročitam i romane koji su na Vinčenca uticali.

Jedan od njih je „Ogrešenje“, Šveđanke Lene Andešon.

E, to je nešto sasvim drugačije.

Koliko junaci „Savršenstva“ sebe dizajniraju i žive po konstruisanom modelu, toliko junakinja „Ogrešenja“ živi potpuno autentično.

Ona se zaljubljuje u umetnika o kome piše eseje i čiji rad vrlo studiozno prati, ali koja počinje jednako studiozno i njega da prati, čak od njega da zahteva odgovore koji nikad ne dolaze, jer jednostavno ljudi ne vole da odgovaraju na pitanja.

Ne mogu da kažem da je to roman o opsesiji, kao ni roman o slobodi koju nikome ne možemo ukinuti iako nas tuđa sloboda čini neslobodnima.

Nije ni roman o slepilu ili zbunjenosti, ni roman o ljubavi.

Ili bar nije samo o tome, već o svemu zajedno.

Za mene, bio je to roman o iskrenosti baš u svetu koji glumi za svoj životni film.

Sa junakinjom prolazimo kroz sreću susreta, muke ljubavi, odbacivanje, čak stokovanje objekta ljubavi i možda se s nelagodom sećamo naših promašenih emotivnih zabluda.

I sebe kritički posmatramo sa ogromne vremenske distance ili osećamo radost što sazrevanje donosi i viši nivo poznavanja signala i odustajanja na vreme.

A gde je onda ta iskrenost, možemo da se zapitamo.

Ipak, samo nakratko, jer kao odrasli zreli ljudi, znamo da je ona vrlo neugodna te da je fino i udobno ostaviti je u mladosti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.