Jednog dana nestaće struje.
I šta ćemo onda?
Sveće smo pobacali, baterijske lampe imamo na telefonima, a telefonima je struja neophodna, taman i da ih punimo preko gedžeta-punjača.
Da, tada će i vaj-faj nestati.
Možda nije prva nevolja koja vam pada na pamet u toj situaciji, ali… kako ćemo tada čitati… i kako ćemo pisati???
Da, naravno, i šta će biti sa društvenim mrežama na koje smo prikačeni 20/7 (računam da bar četiri sata dnevno spavamo).
Onda, struje nema dva dana, tri dana, četiri dana…
Nije u pitanju samo zaplet za horor priču ili film.
U Srbiji ima potencijala za navedeni događaj, budući da struju dobijamo od blata, a da u kasi nema para za šoping.
E, tada nam ostaje sunce dana i knjige (papirne varijante priča od kojih nisu bežali ljudi vekovima, a nama su odjednom postale retro te radije čitamo po ekranima).
Kao pasionirani čitalac, mislim da je ovo OK.
Kao neko ko piše…
Pa, imamo olovke i papire, možda i stare pisaće mašine.
Mada bi mi bilo teško da se vratim na stvaranje u prekompjuterskoj eri.
Ipak, u navedenom zapletu, osećam se manje-više udobno.
Druga me varijanta promene postojećeg stanja čini zabrinutom.
Postoji već više romana koji su pisani korišćenjem nekih od AI alata.
„AI romani su već tu“ stoji u tekstu o književnim delima nastalim u saradnji chatbotova i čoveka.
Bez sumnje, čitalac je neophodan (za sada), ali autor u budućnosti neće biti, imaćemo mašinski generisane romane i oni će biti sve bolji.
Opet, za sada, neophodan je „urednik“ koji daje komande i proverava, sklapa, izbacuje, rediguje.
Za sada, dakle, to jeste čovek.
Kad veliki jezički modeli uznapreduju, pitanje je da li će se objaviti i „smrt“ urednika.
Šta ide dalje…
Mic-po-mic može da dođe do „smrti“ čitaoca, bar čitaoca kakvog poznajemo danas.
Zašto bi neko čitao AI generisanu priču kad može, primera radi, da igra video-igre koje su postale odlično animirane i koje nude visoku uključenost i potrebnu interakciju (ipak imamo potrebu za interakcijom, u svojoj osnovi ljudi se ipak neće tako brzo menjati).
Sve to mi deluje neverovatno.
Moja konzervativnost mi ne dozvoljava da prihvatim ovakav razvoj umetnosti.
Postavljam sebi pitanja.
Da li bih čitala AI generisan roman?
Ne bih, odgovaram kao iz topa.
Zašto?
Želim da osetim čoveka iza teksta.
Zar nije čovek iza mašine?
Pa… da, ali…
Zar nećeš jednom morati da pristaneš?
Nadam se da neću.
Hoćeš li nastaviti da pišeš?
Da, obavezno.
Ali, AI romani će biti bolji od tvojih…
Možda je to taj strah i možda razlog za otpor.
Možda ću jednog dana morati da se „odjavim“.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
