Vendersove studije

Onda se prijateljica odselila i ponela monografiju.

I do večeras, a večeras je utorak deset godina kasnije, niko nikad nije pomenuo ovog slikara.

U drugoj jednoj knjizi sam ga pronašla – Pikseli Pola Sezana.

Autor – Vim Venders – pisao je o dvojici mojih omiljenih slikara i to je učinio na uzbudljiv način.

Nizao je svoje misli i asocijacije o pojedinačnim slikama Edvarda Hopera i Vajeta pronicljivim okom čoveka koji ume da gleda i realnost pred sobom i realnost iza slike.

Zato su ga, verujem, i zvali da piše o slikarima, piscima, fotografima određenim povodom: dodele nagrada, obeležavanja okruglih godina od rođenja, za kataloge i sl.

Kazao je Venders negde da je sve što je naučio o pravljenju filmova naučio zahvaljujući slikarstvu.

U to verujem, čitajući njegove studije o slikarima i fotografima, pritom čudno napisane i prelomljene (da na prvi pogled izgledaju kao pesme), imala sam utisak da čitam ne reditelja, ne istoričara umetnosti, već upravo slikara.

Ili čoveka sa posebnim slikarskim senzibilitetom.

Tako se osećam i kad gledam njegove filmove.

Istina kao i filmove Pitera Grinaveja.

Takođe kad čitam Knausgora.

To su kadrovi i romani koje stvaraju slikari.

Sve je pravljeno u slikarskom ključu: kompozicija, prostor, boje, nijanse, ali i ono što iza samog kadra stoji – poruka izvan filma, slojevi izvan scene.

Kaže Venders za Vajeta da pokušava da uhvati večnost na platnu.

Tako i sam Venders posmatra, ne motiv ili paletu, već čitav svet koji kroz tiho tkanje boje ulazi u naš prostor.

Venders je studirao i filozofiju pa ne čudi što se ne zadovoljava jednostavnom analizom slike.

Ne znam da li je imao ozbiljniju edukaciju iz pisanja, ali piše bolje nego mnogi koji se ponose diplomama.

I ovo mi je zapalo za oko: u tekstu o Lindbergu kaže „neke stvari moguće je shvatiti upravo dok o njima pišete“.

Slažem se.

Možda čak i mnoge, ili sve.

Dakle, dok jedna neprijatna vest sustiče drugu i dok tako živimo dan za danom i tako već predugo, ovo veče mi je donelo zaista mnogo radosti.

Vratila sam se Hoperu i Vajetu i do srede ujutru posmatrala njihove radove.

Da, na kraju – pišući o Vajetu, pomenuo je Venders Rotka i njegovo distanciranje od realizma.

Autoru Sezanovih piksela bliža je „odbrana realnosti“ nego pronalaženje „druge realnosti“.

Predmetno slikarstvo naziva „herojskijim“.

Pa, u odbranu Rotka, mogla bih da tvrdim da nije u pitanju druga realnost, već ista realnost prikazana drugim jezikom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.