Foto: Miroslav DragojevićPotresnije od knjige koja je prilično potresna bilo je sve što sam naknadno pročitala o temi romana.
Kraći roman „Sve te sitnice“ priča je o krnjem identitetu, ali i dobroti.
Najviše od svega to je priča o načinu na koji se i dalje tretiraju žene.
Istina u Irskoj, mada…
Dakle, u drugoj polovini XX veka glavni junak je radeći svoj posao slučajno došao u kontakt sa izgladnelom smrznutom devojkom zaključanom u pomoćnoj odaji ženskog samostana.
Njega devojčino stanje dirne, ipak, što zbog zbunjenosti, što zbog nepreciznih ali dovoljno jasnih usputstava i saveta svoje supruge i drugih žena iz mesta u kom živi, on odluči da ne reaguje.
Slika mučenice ga dugo ne napušta, jer je devojka koju je pronašao i predao zlim sestrama iz samostana pitala za svoje dete.
Kako je i on odrastao bez oca i informacije ko bi to mogao biti, kako je i sam imao pet ćerki, najviše, kako je empatičan i obziran, glavni junak odlučuje da joj pomogne.
Izbavlja je iz „zatvora“ goreg od zatvora i vodi je svojoj kući, miran i srećan mada ga tamo verovatno čeka ozbiljna grdnja.
Cela ta akcija zlostavljanja bila je organizovana pod kapom „praonica“ u raznim delovima Irske.
Devojke zarobljene i maltretirane u samostanima bile su „grešnice“ čiju su decu prodavali ili bacali.
Ti domovi izrabljivanja i smrti zvali su se Magdalenske vešernice.
A u njih, iako se znalo kako stvari stoje, veš na pranje nosila su ministarstva, banke, čak i pivara superpoznatog brenda.
Te „vešernice“ postojale su sve do kraja XX veka, do 1996. godine.
Za oko 70 godina kroz ove zatvore prošlo je oko 10.000 žena.
Kada su ukinute, iza sebe su imale više hiljada žrtava a u jednom mestašcu na zapadu Irske otkrivena je masovna grobnica u septičkoj jami sa oko 800 tela.
Država se izvinila skoro dve decenije nakon što je poslednja ovakva crkvena institucija za prevaspitavanja zatvorena i otpočela sa plaćanjem naknade preživelim ženama.
Zamislite, katolička crkva – ništa.
Nije do obrazovanja, razvoja tehnološkog, digitalnog, bilo kog drugog, do čistog nepatvorenog zla je, do bolesti akutnog patrijarhalnog sindroma, do potrebe da se uživa u mučenju.
Te „časne“ sestre verovatno su kao i čuvarke logora, u stvari, upravo kao čuvarke logora, radile svoj posao kao odane bogu pakosti i zla.
Ovo je roman napisan pre tri-četiri godine.
Tada je svet saznao za vešernice smrti.
Dve stvari mi ostaju u mislima posle čitanja: prva – kako su ljudi mogli da nose veš ili košulje oprane u takvim logorima, kako su mogli da spavaju u posteljini poprskanoj krvlju žena i druga – šta ćemo saznati u godinama ili decenijama koje slede?
Za šta je ovaj svet, i dalje muški svet, sve sposoban?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
