foto Željko SinobadKraći roman „Potonuće“ nije priča samo o migrantima koji su se udavili zato što po njih glavna junakinja nije poslala čamac za spasavanje i njenoj odbrani u kojoj je ukazivala na mnogo veći problem, globalni problem, problem koji je (naizgled) sasvim izvan njene kontrole, izvan kontrole svakoga od nas.
To je roman o depresiji što je progutala veliki deo planete, o licemerju i potrazi za krivcem koji mora da bude pronađen, imenovan i kažnjen.
To je takođe roman o podeljenom svetu i njegovom kraju jer iza korica romana, verujem, junakinja nije mogla da izdrži.
Jedne noći, kao i mnogih noći do tada, junakinja je dobijala poziv upomoć.
Ipak, te noći, ona na poziv nije reagovala umorna od stalnog odgovaranja na iste vapaje.
Ko je nesrećne ljude bacio u vodu, pita se junakinja i zašto su oni prešli hiljade kilometara bežeći od okolnosti zbog kojih nije kriva ni ona, ni oni sami.
Nije ih ona terala da napuste svoje razorene domovine i da se bace u hladnu noćnu duboku vodu u potrazi za boljim životom, kao odbranu kaže junakinja tokom istrage.
Kapetanica je evropsko ili kakvo drugo zapadno pravo koje cedi priznanje, manipuliše, užasava se, podmeće i uživa u ulozi moćnice.
Okrivljena je ubica iz nehata ili ubica s namerom i kapetanica-islednica to mora da otkrije, a nikako ne može da razume i prihvati da je ovo planeta ubica i da smo možda svi ubice, pa čak i ona.
Jer okrećemo glavu i ništa nas se ne tiče i imamo puno pravo na to jer ako smo u Parizu ili Londonu, možda ako smo uopšte u Evropi kao Evropljani, kakve mi imamo veze sa tamo nekim ratovima i migrantima koji se smucaju po našim evropskim prestonicama i plutaju živi ili mrtvi po našim evropskim vodama…
Roman me je duboko dirnuo.
Osnova mu je istinit događaj.
Godine 2021. prelazeći Lamanš potonuo je čamac sa migrantima i utopilo se skoro tridesetoro ljudi.
Ko je kriv?
Šverceri ili oni koji su od sveta napravili pakao?
Junakinja je kriva i nije kriva.
Ne više od svih nas.
Ako ikad odlučimo da nam bude bolje, trebalo bi da shvatimo da smo važni, da biramo, da učestvujemo, da od nas zavisi, da borba za drugoga znači i borbu za sebe.
Da nas kolektivna depresija od koje smo zaleđeni i ne delamo i puštamo da prolaze bušni čamci i tonu na morsko ili metaforično dno neće ostaviti sa nosem iznad vode, već do sudnjeg dana zaronjene u mulj.
Danas je trebalo da dođe obećani kraj jedne civilizacije.
Ako je pomeren za dve nedelje ili mesec dana ili tri meseca, to ne znači da će nas za tri godine biti i da smo sigurni na ovom tlu.
Možda ćemo se mi Evropljani za koju godinu ukrcavati na bušne brodove.
Ako budemo uopšte imali gde da veslamo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
